Adolescenti Istaknuto

Sečenje (Cutting)

chad-madden-196213-unsplash

Povređivanje čija je namera nanošenje sebi ogrebotina ili rezova na telu oštrim predmetom – dovoljno da se probije koža i da se krvari – se zove sečenje (engl. Cutting). Prema tome, sečenje je vrsta samopovređivanja. Osobe koje se često seku su tinejdzeri i stariji adolescenti ali mogu biti i odrasle osobe.

Osobe se mogu seći po zglobovima, rukama, nogama ili stomaku. Neki ljudi sami sebe povrede spaljivanjem kože cigaretom. Sve ovo ostavlja ožiljke i osoba koja ih ima ih obično prikriva.

Zašto to mladi rade?

Sečenje je način na koji neki mladi pokušavaju da se suoče sa bolom jakih emocija, intenzivnog pritiska ili uznemirujućih problema koje imaju u vezama, sa prijateljima, roditeljima i sl.  Moguće je da uzroci budu osećanja koja tinejdzer ili adolescent doživljava previše teškim da bi se nosio s njima ili, pak,  loše situacije za koje misli da se ne mogu promeniti. Neki mladi se seku jer se osećaju očajno i sečenje im dođe olakšanje od loših osećanja. Mladi koji se seku možda ne znaju bolje načine da se oslobode emocionalnog bola ili pritiska. Neki se, pak, seku da izraze jaka osećanja besa, žalosti, odbacivanja, očaja, želje ili praznine.

Osobe koji se seku, verovatno nisu razvile druge načine da se nose sa teškćama  i emocionalnim bolom. Ili njihove veštine suočavanja mogu biti nadmoćne emocijama koje su previše intenzivne. Kada se emocije ne izražavaju na zdrav način, napetost može da se izgradi – ponekad do tačke gde se čini skoro nepodnošljivom. Sečenje može biti pokušaj da se oslobodi te ekstremne napetosti i neki mladi to doživljvaju kao osećaj kontrole.

Sečenje može biti podstaknuto snažnim osećanjima koje osoba ne može izraziti – kao što su bes, povređenost, sramota, frustracija ili otuđenje. Mladi koji se seku neretko govore da osećaju da se ne uklapaju u sredinu ili da ih niko ne razume. Tinejdzer i/ili adolescent, takođe, može da se seče zbog gubitka nekoga bliskog ili izbjegavanja osećaja praznine. Sečenje može izgledati jedini način da se pronađe olakšanje ili izrazi lični bol nad odnosima ili odbacivanjem.

cutting

Mladi koji se seku ili samopovređuju ponekad imaju i druge mentalne probleme koji doprinose njihovoj emocionalnoj tenziji. Sečenje je ponekad (ali ne uvek) povezano sa depresijom, bipolarnim poremećajem, poremećajima u ishrani, opsesivnim razmišljanjem ili kompulsivnim ponašanjem. To, takođe, može biti znak problema mentalnog zdravlja koji uzrokuje da ljudi imaju problema sa kontrolom svojih impulsa ili da preduzmu nepotrebne rizike. Neki ljudi koji se seku imaju problema sa zloupotrebom droga ili alkohola.

Takođe, neki adolescenti koji se seku imali su traumatično iskustvo kao što je zlostavljanje i/ili nasilje. Samopovređivanje može se osećati kao način „buđenja“ od osećaja utopljenosti nakon traumatskog iskustva. Ili to može biti način da se ublaži bol koji su prolazili, izražavajući bes ili pokušavajući da preuzmu kontrolu tako što misle da će to prevazići.

Šta može da se desi osobi koja se seče?

Iako izgleda da sečenje može pružiti neko privremeno oslobađanje od užasnog osećaja, čak i ljudi koji se seku, slažu se da to nije dobar način da se dobije olakšanje; ako ništa drugo, olakšanje koje dobijaju ne traje. Problemi povodom kojih se osoba seče, ostaju – oni su samo zamaskirani.

Mladi obično ne nameravaju da sebe povrede dublje kada se seku, i obično ne podrazumevaju nastavak sečenja kada počnu, ali obe ove stvari mogu zaista da se dese. Moguće je pogrešno proceniti dubinu reza i napraviti ga tako duboko da zahteva ušivanje, (ili, u krajnjim slučajevima, hospitalizaciju). Sečenjem se osoba može zaraziti ako koristi nesterilne ili prljave instrumente za sečenje kao što  brijači, makaze, igle ili čak oštra ivica na nekoj konzervi.

Većina osoba koje se seku ne pokušavaju samoubistvo. Sečenje je obično pokušaj osobe da se oseća bolje, ne završavajući sve. Iako se neke osobe, koje se seku pokušaju samoubistvo, to je obično zbog emocionalnih problema i bola koji leže iza njihove želje za samopovređivanjem, a ne samim sečenjem.

Sečenje može biti i formirana navika. To može postati kompulsivno ponašanje – što znači da što više osoba to radi, to više oseća potrebu za sečenjem. Mozak počinje da povezuje lažni osećaj olakšanja od loših osećanja do dela sečenja, i onda žudi ovom olakšanju sledeći put kada napetost raste. Kada sečenje postane kompulsivno ponašanje, čini se da je nemoguće zaustaviti ga. Dakle, sečenje može izgledati i  skoro kao zavisnost.

Kako počinje sečenje?

Sečenje često počinje impulsom. To nije nešto što osoba razmišlja unapred. Može da počne  kada nešto tu osobu stvarno uznemirava i ne zna kako da priča o tome ili šta da radi, ali ne može da se oslobodi samoodmagajućih misli u osećanju uznemirenosti i njeno telo ima ovaj osećaj emocionalnog bola. Onda se poseče i kao da je na drugom mestu. Zatim, sledeći put kada se oseća loše  zbog nečega, ponovo pokušava – i polako postaje navika.

Devojke i momci koji se samopovređuju su često u nekim većim problemima. Mnogi od njih naporno rade na prevazilaženju tih svojih problema,  tako da je teško poverovati da se neko od njih seče  samo zato što misli da je to način da izgleda “cool” i buntovno.

Ono što je važno svakom mladom čoveku, koji prolazi kroz ovo, jeste da zna da postoje i drugi načini da se nosi sa teškoćama, čak i velikim problemima i velikim emocionalnim bolom. Pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje može biti potrebna za velike životne probleme ili preplavljujuće emocije.

Recenzija:

Nemourus 

Tekst priredila: Mirjana Markovic, psiholog

 

 

Slični postovi