Istaknuto Roditelji

Iz roditeljskog dnevnika “Moje hiperaktivno dete”

Photo by Zulmaury Saavedra on Unsplash

Ovom prilikom želimo da vam predstavimo malo drugačiji tekst. Tokom višegodišnjeg rada prikupljali smo različita svedočenja roditelja, kako iz anamnestičkih podataka, tako i tokom savetodavnog rada, i tokom rada sa decom, odnosno njihova svedočenja o problemima sa kojima se susreću prilikom odrastanja, o stvarima koje im smetaju kod njih samih i koje bi želeli da promene.

Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su u pokretu, da istražuju i da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorna aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se smanjuje kod većine dece. Kod određenog broja dece aktivnost nastavlja da bude povećana i posle treće godine. Tada se može reći da je to preterana motorička aktivnost npr. neprestano trčanje i penjanje po nameštaju. Roditelji neretko navode da je dete otkad je prohodalo stalno u pokretu, da “juri poput metka”, ne može da sedi ni za vreme jela. To se dešava jer se hiperaktivnost kod malog deteta najčešće javlja istovremeno sa pojavom i razvojem samostalnog kretanja. Ne uspeva da se zainteresuje ni za kratko prelistavnaje slikovnica ili slušanje priča. U svom “jurcanju” ne pokazuje ni minimum opreza, ničega se ne boji. Od roditeja se mogu doboti podaci o češćim i ozbiljnijim telesnim povredama u predškolskom uzrastu. Zbog svoje nepredvidivosti i impulsivnosti ovakvim ponašanjem može biti ugrožen život deteta, pa mora biti pod stalnim nadzorom. Isto tako postoje svedočenja da su kod hiperaktivne dece česti poremećaji spavanja. Spavaju malo i isprekidano. Isto tako ne podnose ograničenja i disciplinu.

Rani znaci hiperaktivnosti dece mlađe od 4 godine

Kao bebe puno plaču, jedu(sisaju) noću duže od druge dece, imaju teškoće prilikom uspavljivanja, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. U nešto kasnijem uzrastu su stalno u pokretu, ne mogu mirno da sede, sve diraju, stalno nešto zapitkuju, ubacuju se u razgovore odraslih, pažnja im je neodgovarajuća za uzrast, teže se igraju sami. Nespretnija su od druge dece, puno padaju, loše planiraju i predviđaju posledice svojih aktivnosti. Mogu da razviju strah od odvajanja. Često su neustrašivi u situacijama koje plaše drugu decu. Roditelji decu opisuju kao tešku za odgajanje, jer ne prate i ne poštuju njihove zahteve i zabrane. Roditelji moraju da budu stalno na oprezu da bi sprečili nezgode i povrede kojima su sklona njihova deca. Posebno je opasno prelaženje ulice, jer ako im nešto skrene pažnju, zakoračiće na ulicu bez obzira da li na njoj postoji opasnost ili ne. Isto tako opasnost predstavljaju i otvoreni prozori, vruć šporet, sredstva za čišćenje, oštri predmeti, dostupni lekovi.

Znaci hiperaktivnosti na kasnijem uzrastu

U školskom uzrastu i adolescenciji impulsivnost im predstavlja veliki problem. U želji da budu prihvaćeni od strane vršnjaka često urade stvari na koji ih oni nagovore. To mogu biti bezazlene ali i vrlo opasne stvari. Npr. od lepljenja žvaka na stolice do penjajnja na stub rasvete ili stavlajnje tempere u hranu. Imaju teškoće sa stvaranjem i održavanjem prijateljstava. Zbog upadanja drugima u reč, nametanja, grljenja ili dodirivanja drugih bez razloga, agresivnog rešavanja sukoba, često budu odbačeni.

Mogu imati teškoće sa usvajanjem praktičnih i motoričkih veština(vožnja bicikla ili plivanje), sa usvajanjem govorno jezičkih sposobnosti i akademskih znanja.

Hiperaktivnost i učenje

Hiperaktivnost, impulsivnost i teškoće sa održavanjem pažnje mogu ozbiljno narušiti detetovu sposobnost za učenje. Najčešće se zapaža da počinju da zaostaju za razredom usled razvijanja teškoća u učenju. To je uz problem u ponašanja još jedan od razloga zbog kojih im se deca rugaju i zbog čega ih roditelji kažnjavaju. Mogu razviti osećaj odbačenosti od vršnjaka. Veliki procenat dece ima specifične smetnje u učenju, i to smetnje u čitanju i pisanju. S obzirom da se celokupni obrazovni sistem temelji na sposobnostima čitanja i pisanja i da su ove veštine neophodne za učestvovanje u nastavi, to je razlog njihove slabije produktivnosti i slabijih postignuća. Na času ne mogu da se koncentrišu dovoljno dugo kao njihovi vršnjaci, buka i pokreti oko njih im lako skreću pažnju. Vrlo često propuste važne informacije ili uputstva koje ima daju učitelji. Neka deca imaju vrlo neuredan i teško čitljiv rukopis.  

Hiperaktivnost i sklapanje prijateljstava

Mnoga deca sa ADHD-om imaju vrlo malo prijatelja. Njihovi problemi često su rezultat impulsivnosti i kratkog opsega pažnje zbog kojih nisu u mogućnosti da nauče socijalna pravila i da prepoznaju socijalne znake i poruke. Svesna su da su izolovana i često odbačena, ali ne znaju kako to da promene. Potrebna im je pomoć da nauče ono što većina dece uspešno nauči spontano. Npr. “Kako savetovati dete da se uključi u konverzaciju?” Može im se reći da stanu pored drugara i da  neko vreme slušaju o čemu razgovaraju, pa kada budu sigurni da su razumeli o čemu pričaju i da su razmislili šta će reći, da sačekaju prikladan trenutak(pauzu) i da onda kažu šta imaju. Naravno, ovo je samo jedan od primera na koji način deca vežbaju socijalna pravila. Učenje socijalnih pravila je dugotrajan proces koji zahteva mnogo truda i podršku okoline.

Ako okolina ( roditelji, vaspitači, učitelji i dr.) ne razumeju teškoće sa kojima se dete suočava, vrlo lako upadaju u začarani krug pogrešnog ponašanja prema detetu. Nepravilni vaspitni postupci ogledaju se u : preteranom kažnjavanju, stalnom kritikovanju i odbacivanju sa jedne strane ili u preteranoj popustljivosti, neistrajnosti, odustajanju i “liniji manjeg otpora” sa druge. Svi navedeni postupci mogu da uzrokuju emocionalne teškoće kao što su: negativnost, agresivnost, depresivnost i stvaranje loše slike o sebi. Važno je rano otkrivanje problema i rani pristup. Lečenje obavlja multidisciplinarni tim (dečiji psihijatar, klinički psiholog, defektolog) u saradnji sa roditeljima i drugim osobama koje učestvuju u odgajanju i vaspitanju deteta(roditelji, vrtić, škola).

Rano otkrivanje i rani tretman u smislu modifikacije ponašanja, treninga učenja, psihoterapije(individualne i porodične) i kontinuirano savetovanje roditelja, daju mogućnost usmeravanja hiperaktivnog ponašanja u konstruktivno i kreativno ponašanje.

Autor teksta: Sanela Raičević, dipl.defektolog logoped

Slični postovi