Istaknuto Roditelji

Kako da znate da li je vašem detetu potrebna profesionalna pomoć?

danielle-macinnes-88493

Roditelji su često u dilemi da li je potrebno potražiti pomoć za svoje dete i u odnosu na to neki od roditelja dodatno osećaju krivicu da li se prema svojoj deci ponašaju adekvatno.

Pojavljivanjem psiholoških problema kod dece kroz istoriju često je bilo okarakterisano kao krivica roditelja pa čak i od strane stručnjaka kao što je to bio slučaj u Kanerovoj studiji u kojoj je učestvovalo jedanaestoro dece sa autizmom, gde je Kaner na kraju studije u odeljku za komentare implicirao roditelje kao potencijalne uzročnike tvrdeći da većina ovih roditelja nije bila topla prema svojoj deci. Okrivljivanje roditelja kao glavne uzročnike problema kod dece često dolazi i od šire i uže okoline u kojoj porodica živi. Neretko možete da čujete kako svoju decu ili previše ili premalo volite i mazite, da ste previše strogi, previše popustljivi, previše zauzeti, da decu ne hvalite dovoljno, da deci dajete previše slobode i mnogo sličnih kritika povodom kojih se kao roditelji ne osećate prijatno.

Ukoliko procenjujete da li je vašem detetu potrebna stručna pomoć ispitajte emocionalno, porodično, socijalno i školsko funkcinisanje vašeg deteta. Ako sami primetite da postoje neka odstupanja u ponašanju i emocionalnom funkcionisanju vašeg deteta kod kuće ili u školi sa vršnjacima ili u školskom postignuću, verovatno je potrebno da potražite savet stručnjaka. Obratite pažnju da li vaše dete može da ispuni određene zahteve koji su propisani razvojnom normom ( na primer da li u predškolskom uzrastu ima bližeg prijatelja, da li ume da reguliše emocije u skladu sa socijalnom situacijom, da li razume socijalna pravila i norme, da li ih uvek krši i sl.).

Dobijanje profesionalne pomoći ne znači nužno davanje lekova detetu ili terapije koje traju godinama. Dobijanje pomoći može jednostavno uključiti procenu kako bi se utvrdilo koja intervencija, ako postoji, može biti dobra za vaše dete.

Ako ste vi zabrinuti zbog funkcionisanja vašeg deteta, onda jednostavno nemojte prihvatiti odgovore okoline “ma ono je u redu” posebno ako ljudi stručni ili ne, nisu dobro upoznati, ili ako u slučaju drugih stručnjaka nisu postavili dovoljno pitanja na osnovu kojih je moguće doneti takvu procenu.

Kao što je prethodno napisano, razlog nastanka problema može biti različit i u većini slučajeva ne bude otkriven. Ovo može da pomogne roditeljima koji se često osećaju krivim za nastanak problema kod svoje dece i koji žele da znaju da li su oni nekako prouzrokovali problem kod svoje dece, kao i odgovore na pitanja zašto su se stvari tako postavile. S druge strane nastanak nekih problema može se objasniti razumevanjem prošlog i sadašnjeg funkcionisanja koje obuhvata: dinamiku porodice, načine razmišljanja koje je dete steklo, funkcionisanje u vršnjačkoj grupi i sl. Bez obzira na uzrok problema ostaje važno ono šta mi kao odrasli radimo od ovog dana da bi pomogli deci.

Recenzija:

Kanner, L., (1943). Autistic Disturbances of Affective Contact child-psych.org (2012)

Autor teksta: Mirjana Marković, dipl.psiholog

Slični postovi