Kada si tinejdžer, postaješ svesniji šta drugi misle. Imaš utisak da postoji samo jedna „prava“stvar koju treba oblačiti i biti popularan, kao da uvek postoji pravilo šta treba da kažeš u određenom trenutku ili šta treba da uradiš. Baš kao da postoje pravila, tj. kao da postoje stvari koje ne bi trebalo da radiš- stvari koje bi mogle da te osramote ili da ti nekako umanje ugled, “skinu poene” kod prijatelja.
Ovakvo razmišljanje može da te uvede u socijalnu anksioznost.
Ideja da drugi ljudi možda obraćaju posebnu pažnju na ono što radiš čini mnogo dece uznemirenom. Neka deca se osećaju toliko anksiozno da razviju nešto što se zove socijalni anksiozni poremećaj, koji se dijagnostikuje kada se toliko brinu o tome kako izgledaju u očima drugih dok rade neke stvari. Tada uglavnom deca prestaju da rade stvari koje moraju (i žele) iz straha da će se osramotiti.
Većina mladih sa ovim poremećajem počinje da primećuje ovu vrstu anksioznosti kada su na uzrastu između 8 i 15 godina. Deca su neko vreme obično u stanju da sakriju socijalni anksiozni poremećaj. Njihovi roditelji i nastavnici možda ne primećuju da nešto nije u redu, pogotovo zato što se deca često stide da priznaju koliko su zabrinuta zbog stvari zbog kojih se drugi ljudi ne uznemiravaju.
Evo je objašnjenje kako to izgleda i šta da radiš ako misliš da ga možda imaš. Možda ćeš da se prepoznaš.
Plašiš se kako će te ljudi videte. Ne radi se samo o tome kako odgovaraš na času ili držiš javni govor, jednostavno se plašiš kako neko misliti o tebi, šta će reći i kako će neko reagovati vezano za tebe.
Čak i male interakcije, kao što je odgovaranje na pitanje u razredu ili užina sa prijateljima na odmoru, možeš da se osećaš izuzetno zastrašujuće. To je zato što se plašiš da bi slučajno mogao/la da uradiš nešto sramotno ili uvredljivo, jer ako to uradiš to će naterati druge da te osude ili čak odbiju.
Većina roditelja greši kada misli da je dete samo stidljivo. Ne, nije! Stidliva deca se vremenom adaptiraju i zagreju se postepeno za nove ljude, deca sa socijalnom anksioznošću to ne čine. Stidljivost može da sputava dete da radi određene stvari, ali ga neće činiti disfunkcionalnim u školi, među prijateljima, na sportu i u nekim drugim socijalnim situacijama. Socijalna anksioznost hoće.
Vrste situacija koje izazivaju anksioznost mogu se mnogo razlikovati u zavisnosti od osobe. Neka deca sa socijalnom anksioznošću uglavnom se plaše nastupa pred ljudima, dok su druga uznemirena u mnogim situacijama – razgovaraju sa prodavcem, traže pomoć, jedu ili piju pred drugima.
Evo nekoliko primera kako bi socijalna anksioznost mogla da izgleda pa probaj da se prepoznaš:
- Uđeš u učionicu (ili neki lokalni kafić) i vidišsvoje prijatelje kako šapuću i smeju se. Plašiš se da se tebi smeju. Čak i kada pitaš da li se tebi smeju i oni odgovore ne, ti nastaviš da brines više nego obično.
- Volišneki timski sport ili odlazak u teretanu, i hteo/la bi da probaš, ali ne radiš to jer se plašiš da će svi gledati u tebe.
- Želiš da postaviš pitanje nastavniku, ali ne možeš jer se bojiš da će ćeš zvučati glupo.
- Plašiš se čitanja naglas jer bi mogao izgovoriti nešto pogrešno ili preskočiti reč. Ili nemaš pojma kako bi zvučao/la, pa se bojiš da čitaš uopšte.
Šta ti osećaš – i šta drugi vide.
Ako imaš socijalnu anksioznost, verovatno misliš da je ona očigledna za sve, da svi vide koliko se bojiš – u stvari, izgledati anksiozno je još jedna stvar čega se deca sa socijalnom anksioznošću plaše. Ali drugi to možda neće prepoznati. To je zato što se mnogi simptomi anksioznosti dešavaju ispod površine. Možda imaš panične misli i osećaš neke od fizičkih simptoma anksioznosti – poput ubrzanog rada srca ili uznemirenog stomaka – ali drugi to verovatno neće shvatiti. Vidljiviji znaci kao što je crvenilo u licu mogu biti vidljivi, ali čak i crvenilo obično bude nešto na šta druga deca i ljudi obraćaju više pažnje kada se dešava njima samima.
Pošto se deca sa socijalnim anksioznim poremećajem ili čak i samom socijalnom anksioznošću plaše da urade bilo šta što je sramotno, ona mogu biti stručnjaci u skrivanju kako se zaista osećaju. Za drugu decu, njihova anksioznost može učiniti da izgledaju ljuto ili agresivno. Na primer, ako postavite pitanje o simpatiji ili kažete nešto što dete uvodi u sram, često je da se dete od tog srama “brani” agresijom.
Zašto izbegavanje anksioznosti ne funkcioniše?
Jedna od stvari koje radiš kada si uznemrin/a, jeste da izbegavaš stvari koje te brinu – pravdaš se i tražiš da ostaneš kod kuće kako bi izbegao/la školu ili da preskačeš žurke ili druge društvene događaje. Iako ovo može kratkoročno da te smiri i uteši, veruj nam, skrivanje od tvoje anksioznosti zaista samo pogoršava situaciju. Osim toga, i dalje ćeš morati da naučiš kako da radiš sve one stvari koje u nekom trenutku pomažu i moraćeš da vežbaš.
Još jedna opasna stvar u vezi sa izbegavanjem strahova je da to može postati tvoja navika, pa ćeš se sve više povlačiti. Ovo će pogoršati tvoju anksioznost, a drugi neće razumeti zašto se povlačiš i izbegavaš druženje sa njima. Ovo može da učini da se osećaš još više usamljeno.
Evo i primera koliko izbegavanje može biti opasno za tebe:
Toliko si zabrinut/a zbog održavanja prezentacije u školi da si odlučio/la da odeša sa časa, jer bi radije da dobiješ nižu ocenu nego da održiš govor i prezentuješ ispred ostalih. Ako ovo radiš, nastavnik misli da ti nije stalo do ocena i da radiš samo minimum da bi dobio/la koliko toliku prelaznu ocenu. Dok je istina suprotna, mnogo ti je stalo do škole, ali se blokiraš na ideju da izlažeš i govoriš ispred razreda.
Zašto je važna pomoć?
Socijalna anksioznost može da te spreči da radiš stvari koje želiš da radiš i da te zatvori od osoba sa kojima bi želelo/la da budete prijatelji. Takođe može povećati verovatnoću da ćeš postati depresivna osoba. Traženje pomoći može biti teško, ali je zaista važno.
Biti hrabar i reći nekome kako se osećaš može da ti izgleda zastrašujuće, ali ako uspeš da pređeš tu prepreku, neko će želeti da te sluša.
Reference:
Tekst priredila: Mirjana Marković, psiholog
