Adolescenti Deca Istaknuto

Kako komuniciraju ljudi sa poremećajem iz spektra autizma?

Način na koji autistične osobe komuniciraju je neobičan, baš kao i iskustvo autizma samo po sebi.

Komunikacija je razmena informacija koja podrazumeva iskazivanje misli, potreba, želja i osećaja. Komunikacija se takođe može ostvariti u pisanom obliku i uključuje čitanje i pisanje.

Jedna od glavnih karakteristika autizma jesu trajne poteškoće sa društvenom komunikacijom i društvenom interakcijom.

Kod mnoge deca iz autističnog spektra postoje razlike u razvoju govora i jezika u odnosu na decu koja ne pripadaju ovoj grupi. Kod nekih, govor i jezik mogu kasniti, biti poremećeni ili se čak, možda neće ni  razviti.

Nemogućnost razumevanja jezika i izražavanja pomoću reči i fraza može biti prvi pokazatelj da osoba ima poremećaj iz spektra autizma (ASD).

Komunikacija takođe uključuje razumevanje i korišćenje neverbalnih znakova komunikacije (npr. kontakt očima i korišćenje tela, gestovi i lični prostor).

Vrste komunikacije uključuju:

  • Jezik- način na koji predstavljamo informacije – šta reči znače i kako ih spajamo.
  • Receptivno – razumevanje jezika
  • Izražajno – korišćenje jezika
  • Govor- verbalno sredstvo komunikacije – korišćenje zvukova za stvaranje reči.
  • Neverbalne metode: gestovi, mimika, izraz lica, kontakt očima itd.
  • Pragmatika: način na koji pojedinci koriste jezik u društvenim situacijama. To uključuje poštovanje ‘neizgovorenih’ pravila razgovora uključujući i redosled govorenja.

Pojedinim osobama iz autističnog spektra može biti teško da održe razgovor ili da  ga čak započnu. Pored toga, mogu imati poteškoća s razumevanjem izraza lica i zaključivanjem komunikacione namere na temelju konteksta.

Ako ste u spektru autističnih poremećaja a dobro se snalazite u razgovoru sa drugima, vi ćete generalno shvatati ljude ,,zdravo za gotovo”, tj. previše bukvalno a ono što mislite ćete reći bez zadrške ili ,,filtera”. Možda su vam rekli da ste uvek vrlo iskreni. To takođe znači da vas u razgovoru sa drugim može zbuniti njihov način komunikacije ukoliko nije u skladu sa onim što ta osoba zaista misli i oseća.

Na to možemo dodati, da biste bili izvrsni u razgovoru o svojim omiljenim temama, entuzijastično deleći mnoštvo detaljnih informacija ili ističući detalje koje ,,neurotipični” ljudi možda ne bi primetili.

Međutim, postoje mnogi izazovi u komunikaciji na koje nailaze ljudi sa poremećajima iz autističnog spektra. Oni mogu biti minimalni – poput poteškoća u učenju prepoznavanja društvenih znakova – ili značajno dramatičniji, čineći sve oblike komunikacije izazovnim.

Osobama s autizmom može biti težak proces filtracije informacija i mogu postati preopterećeni ukoliko su izloženi velikom broju informacija. ‘Senzorno preopterećenje’ može se dogoditi čak i kroz kontakt očima, zbog čega mnogi ljudi u ovom spektru ne vole da uspostavljaju ili održavaju kontakt očima sa drugima.

Čak i onima koji su dobri u komunikaciji, mogu promaći neizgovoreni aspekti razgovora, koji čine da njihovo poimanje sveta bude zbunjujuće budeći osećaj izolovanosti.

Kako autizam utiče na komunikaciju?

Sve osobe sa autizmom doživljavaju ‘razlike’ u komunikaciji, ali uticaj tih razlika u svakodnevnom životu varira.

Prema ,,Speech Pathology Australia”, neka deca sa autizmom u predškolskom uzrastu uspešno vladaju govornim I jezičkim prekretnicama ovog razvojnog stadijuma da bi se tek kasnije u školskom uzrastu, u kome se povećavaju zahtevi društvene komunikacije identifikovale kao osobe s autizmom.

Govorne poteškoće koje su karakteristične za ovakvu decu odnose se na društvene aspekte govora, poput započinjanja razgovora, njegovog održavanja ili nerazumevanja neverbalnih znakova komunikacije kao što su pokreti tela.

Sa druge strane, kod neke autistične dece razlike u komunikaciji su jasno vidljive i u ranom detinstvu, što se ispoljava kroz to da deca ne mogu da nauče da govore bez dodatne podrške.

Evo nekih komunikacionih karakteristika koje se koriste za pomoć pri dijagnostifikovanju autizma:

Karakteristike za rano detinjstvo ( do 6 godina):

Može kasniti sa razvojnom fazom govora koja se naziva brbljanje, u kojoj beba još ne izgovara smislene reči ali eksperimentiše sa slogovima (možete ovde više pročitati). Pored toga, autistično dete može kasniti i sa upotrebom reči;  govoriće manje od uobičajenog ili će koristiti govor na ponavljajući način. To može uključivati ​​korišćenje naučenih fraza ili skripti. Takođe mogu sporo reagovati na svoje ime, ili uopšte ne reagovati, kao ni na socijalni osmeh- osmeh usmereni ka bebi na koji ona, ukoliko nema razvojinih problema reaguje pozitivno i aktivno. Neka deca s autizmom imaju poteškoća sa korišćenjem izraza lica i gestova za komunikaciju. Mogu biti fiksirani na vlastite interese i pokazivati ​​malo sposobnosti da svoje interese dele sa drugima.

Karakteristike dece u srednjem i poznom detinjstvu (od 6 do 16 godine):

U ovom stadijumu, komunikaciju može karakterisati vrlo ograničeno korišćenje jezika ili suprotno tome njegova preterana upotreba. U glasu mogu imati „ravan“ ton i stalno ponavljati određene fraze. Isto tako, prilikom komunikacije sa drugima mogu imati problem da ostvare zajedničku komunikaciju, pričajući uglavnom o temama koje samo njih zanimaju. U interakciji sa drugima, možda neće biti sposobni da  razumeju izraze lica i neverbalne znakove i imaće ograničen raspon odgovora u društvenim situacijama.  Nailaze na poteškoće prilikom upotrebe gestova, izraza lica i kontakta očima kada razgovaraju sa drugima.

Karakteristike odraslih u komunikaciji ( od 17 godina pa nadalje):

Komunikacija autističnih odraslih slična je komunikaciji autističnih tinejdžera. Osobe s autizmom imaju poremećen obrazac sticanja jezičkih veština. Dok neki pojedinci uspevaju da razviju jezik i da ga koristite samostalno, drugi ne uspevaju da razviju funkcionalnu komunikaciju, a u nekim slučajevima je nikad ni ne razviju.

Postoje čvrsti dokazi o prednostima rane intervencije komunikacionih veštima autističnih. Što se ranije započne, to bolje.

Osmišljene su mnoge terapije koje su usmerene izgradnji i poboljšanju komunikacionih veština. Logopedi, psihijatri i psiholozi ključni su stručnjaci koji pomažu u proceni i intervenciji kašnjenja i poremećaja govora (i gutanja).

Važno je napomenuti da iako je kašnjenje u razvoju govora i jezika uobičajena osobina autizma, nisu sva deca koja imaju poteškoće u razvoju govora autistična. Dijagnostikovanje autizma uzima u obzir mnoge druge kriterijume.

Izazovi komuniciranja

Komunikacija ne podrazumeva samo govor. Postoje mnogi vizuelni i drugi znakovi koji nam pomažu u razumevanju onog šta druga osoba govori. Dakle, prilikom razgovora mi posmatramo i neverbalne znakove komunikacije kao što su: ton glasa, izraz lica, položaj tela, facijalna ekspresija.

Osobe iz spektra autizma teže obrađuju neverbalne znakove i ređe ih koriste. To znači da neće održavati kontakt očima ili koristiti govor tela na očekivane načine, mogu pogrešno razumeti ili zloupotrebiti gest, što njihove društvene interakcije čini izazovnim, a ponekad i zbunjujućim.

Eholalija

Kod mnogih pojedinca iz autističnog spektra je prilikom komunikacije prisutna eholalija, što znači da ponavljaju reči ili fraze iznova i iznova, često ih koriste bez značenja ili ih koriste u neobičnom kontekstu. Na primer, mogu ponavljati reči poznatih ljudi kao što su roditelji, učitelji. Ispoljiće ili neposrednu eholaliju (ponavljanje reči ili fraza odmah nakon što ih čuju) ili kasniju eholaliju (ponavljanje reči i fraza u kasnijem periodu).

Prema centru ,,Hanen”, postoji mnogo razloga zbog kojih bi autistični pojedinac mogao koristiti eholaliju u komunikacijske svrhe, kao na primer:

-U iskazivanju određene potrebe: dete bi moglo reći “Želiš li kolačić?” u nameri da zatraži kolač, jer je čulo da drugi nude kolačiće na ovaj način.

-U započinjanju ili nastavljanju interakcije: dete može započeti igru ​​izgovarajući rečenicu iz igre, poput “Spremni ili ne, dolazim!”.

-U skretanju pažnje na nešto: dete bi moglo skrenuti pažnju drugima na nešto što je primetilo koristeći stih koji je ranije čulo, poput “To je ptica, to je avion, to je Superman!”.

-U protestu protiv nečeg: ako dete oponaša rečenicu “Da li želiš ovo da obučeš?” dok ga njegov roditelj oblači, misleći “ne želim nositi tu odeću”.

– U potvrdnim odgovorima: ako dete oponaša pitanje „Hoćeš li jogurt?“ odmah nakon što mu je postavljeno to pitanje, možda će stvarno hteti  jogurt, a ponavljanje ovog pitanja značilo bi potvrdan odgovor.

nastavak sledi na ovom linku

Preuzeto od: The Spectrum

Tekst prevela i priredila: Anja Anđela Pantić, student psihologije

You Might Also Like