Šok. Poricanje. Bes. Strah. Sramota. I, ponekad iznenađujuće, ponos. Ovo je niz emocija koje roditelji često doživljavaju nakon što saznaju da je njihovo dete gej.
Ponekad roditelji traže stručnu pomoć da prebrode početna bolna osećanja, neki u nadi da će na kraju osetiti ponos a neki u nadi da je sve to jedan ružan san i da će to psiholog da “popravi” pa počnu da dovode decu na psihoterapiju.
Iskustva roditelja i dece koja su gej su različita, ali postoji jedan zajednički imenitelj a to je STRAH za sve. Teško je ne osetiti strah za svoje dete kada znate da će ono biti nesigurno u društvu u kom su homoseksualci diskriminisani, u društvu u kom ih ljudi napadaju pa čak i ubijaju. Takođe, teško je da vase dete ne oseti strah i anksioznost kada veruje da postoji mogućnost da izgubi ljubav najvažnijih ljudi u životu – svojih roditelja.
“Mama ja sam gej” – najteža je rečenica u živou deteta koje je homoseksualac. O tome govori i podatak iz multikulturalne studije iz 2010. (Michael C. LaSala, Ph.D) koji govori da je od 65 homoseksualnih tinejdžera, njih 40 je reklo da su se osećali veoma anksiozno i depresivno u mesecima pre nego što su saopštili vest svojim roditeljima, dok je njih 14 razmišljalo o samoubistvu.
Ne postoji ništa što roditelj može učiniti da njegovo dete ne bude gej ili strejt. Većina gej dece dolazi iz domova sa strejt roditeljima i mnogim pozitivnim strejt uzorima.
Nauka tvrdi da je seksualna orijentacija urođena i da nije pod uticajem kulture. Naravno, društvo koje prihvata više, dozvoljava gej pojedincima da se više njih autuje. To ponekad ostavlja utisak da su danas svi gej. Ali procenat gej pojedinaca je prilično stabilan
Dečaci ne postaju gej zato što su bili previše zaštićeni od svojih majki, a devojčice ne postaju lezbejke jer su imale negativne odnose sa muškarcima. Nema krivca. Vaše dete je možda loše u sprskom jeziku, odlično u matematici, možda je odličan sportista ili je možda gej. Ništa niste mogli da uradite da to promenite ali možete mu pomoći da živi svoj najbolji život.
„Zajedničkom sistemu verovanja društva kroz koji se homoseksualnost ocrnjuje, diskredituje i konstruiše kao nevažeća u odnosu na heteroseksualnost“
Setite se, samo je pre nekoliko decenija dijagnostički priručnik prestao da naziva homoseksualnost mentalnom bolešću. Porodice žive u senci takve društvene negativnosti. Teško je prevazići razarajući uticaj vršnjačkog zlostavljanja, verskog i društvenog zastrašivanja i osude.
Zato, svaka porodica koja prihvati svoje dete takvo kakvo jeste ima hrabrost koju ne možete a da ne cenite. Razlog tome jeste i borba koju roditelji gej dece vode. Recimo, ikao su deca heteroseksualci, njihovi roditelji se suočavaju sa teškim zadatkom suočavanja sa seksualnošću svoje dece, u svetu koji odobrava i slavi privlačnosti. Bez obzira na njihove romantične ili seksualne probleme, heteroseksualni tinejdzeri i njihove porodice mogu pronaći dostupne smernice i potencijalna rešenja u umetnosti, medijima, psihologiji, itd. Pošto žive u društvu koje podržava heteroseksualnost, roditelji i deca mogu lako da pronađu resurse za pomoć da razumeju sve što im nije jasno, da prilagođavaju, pa čak i slave ove rastuće porive i privlačnosti. U porodicama, školama i zajednicama postoje mogućnosti da se sa mladima otvoreno razgovara o rizicima heteroseksualnog seksa, kao što su trudnoća i polno prenosive bolesti, i kako se oni mogu izbeći. Štaviše, heteroseksualna omladina može da se raduje ljubavi i pravno i društveno odobrenom braku – načinima da zadovolje svoju čežnju za seksualnim ispunjenjem bez rizika ili tabua.
Međutim, otprilike jedno od deset dece nema luksuz da živi u svetu koji obuhvata njihovo seksualno sazrevanje.
Reference:
Knjiga Coming Out, Coming Home, M.LaSala 2010.
Autor teksta: Mirjana Marković, psiholog
