Verovatno su se neki od roditelja susretali sa pojavom tikova kod dece misleći da su takva ponašanja neka od faza u odrastanju ili da dete tako privlači pažnju odraslih. Iako mnogi tikovi prolaze spontano, bez ikakve intervencije, ne treba ih ignorisati. Dete treba pratiti kroz sve faze razvoja i tako se na najbolji način može prepoznati da li pravi grimase jer hoće da bude u centru pažnje ili su u pitanju pokreti koje dete ne može da kontroliše. Razloga za preteranu brigu nema, ali se svakako treba obratiti stručnom licu jer se u pojedinim slučajevima može raditi o ozbiljnom problemu.
Prema DSM-V klasifikaciji Američke psihijatrijske asocijacije tik se može definisati kao iznenadni trzaj, pokret ili zvuk koji nema nikakvu svrhu, a osoba ga ne može zaustaviti svojom voljom. Tikovi se mogu pojačati u uslovima stresa, psihičke napetosti i primene lekova koji stimulišu centralni nervni sistem. Tikovi spadaju u kategoriju neurorazvojnih poremećaja ili specifičnije, motoričkih poremećaja, a uključuju Tourettov poremećaj, hronični motorički ili govorni tik, prolazni tik, neodređeni tik i drugi određeni tik.
Kako se dele tikovi?
Tikovi se dele na jednostavne i složene,a oni mogu biti motorni i glasovni.
Jednostavni motorni tikovi se javljaju u vidu iznenadnih, brzih kretnji pojedinačnih mišićnih grupa kao što su: žmirkanje, pućenje usana, plaženje jezika, trzaji glave, „izvijanje“ ramena, grimasiranje, škljocanje zubima, itd. U malom broju slučajeva, motorni tikovi mogu da dovedu do samopovređivanja kod dece koja stalno grizu jezik ili usnu.
Složeni motorni tikovi, za razliku od prethodnih, javljaju se kao ponavljani obrasci kretnji koje uključuju veći broj mišićnih grupa. Deca koja imaju ovakvu vrstu tikova mogu ljuljati glavu s jedne na drugu stranu, ili je uporno okretati desno – levo. Veliki broj dece ima i kreveljenje, skakanje, ponavljano doticanje nekog dela tela, „njuškanje“ predmeta ili dela tela, „tapkanje“ nogama, izvijanje trupa. Dete može satima ispisivati isto slovo ili neku reč, ili može uporno cepati sveske ili knjige.
Jednostavni glasovni tikovi su, takođe, vrlo raznoliki. Dete može ponavljati besmislene zvukove ili određenu vrstu reči. Ovaj tip tikova se može manifestovati u vidu nakašljavanja, „pročišćavanja“ grla, roktanja, šmrkanja, podvriskivanja, „pucketanja“ jezikom. Nekada deca ponavljaju izraze poput „uh uh“ ili „eee“.
Složeni glasovni tikovi uključuju korišćenje različitih tonova glasa, ponavljanje sopstvenih reči ili fraza, ponavljanje tuđih reči ili rečenica, korišćenje vulgarnih rečenica.
Glasovni tikovi javljaju se sami tek u 5% slučajeva, dok su motorički tikovi bez govornih vrlo česti.
Oblik tika, kod koga postoje, ili su postojali složeni motorni tikovi i jedan ili više glasovnih tikova, naziva se sindrom Gilles de la Tourette. Ovaj vid tik poremećaja je veoma onesposobljavajuć za dete, ali na sreću relativno se retko sreće u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Bolest se obično javlja između šeste i devete godine života i ima nasledan karakter. Ako jedan roditelj ima ovaj sindrom postoji 50% šanse da i deca naslede bolest. Međutim, iako se bolest nasledi u genetskom materijalu, to ne mora da znači da će dete i oboleti, pogotovo ako je ženskog pola, jer je dokazano da samo 20 do 30% devojčica oboli. Sa dečacima je potpuno drugačije, jer ako su oni nasledili gen koji izaziva sindrom Gilles de la Tourette, u 99% slučajeva imaće neku od manifestacije ove bolesti.
Tikovi kod dece mogu biti prolazni i hronični.
Prolazni tikovi često se javljaju usled stresa, te ih uzbuđenje ili napetost pogoršavaju. Javljaju se više puta dnevno, skoro svaki dan, najmanje četiri nedelje, ali ne traju duže od godinu dana. Njihovo lečenje često nije potrebno jer nestaju sami od sebe. Obično započinju na uzrastu između treće i desete godine, a javljaju se u 4-24% školske dece. Iako prolazni tikovi ne traju duže od godinu dana, mogu se javljati u više navrata kroz nekoliko godina.
S druge strane, hronični tikovi, koji mogu biti ili govorni ili motorički (ali ne oboje istovremeno), javljaju se više puta dnevno, skoro svaki dan, duže od godinu dana. Oni su dosta ređi i javljaju se kod manje od 1% dece.
Učestalost pojave tikova
Kad se motorički i glasovni tikovi javljaju zajedno u periodu od preko godinu dana, obično je reč o Tourettovom sindromu. Tikovi se češće javljaju kod dece, nego kod odraslih. Češći su kod dečaka u odnosu na devojčice. Navodi se da čak 10% dece doživi pojavu neke vrste tikova pre 10. godine.
Tikovi se pojačavaju kad je osoba pod stresom, čak i ako je stres pozitivan. Za vreme spavanja se smanjuju, ali ne nestaju. S druge strane, kod nekih osoba tikovi su najizraženiji kada su opušteni. Takođe, tikovi se često pojačavaju kad je osoba u nekoj novoj ili visoko strukturiranoj situaciji, kao npr. kod doktora, što pak otežava dijagnostiku. Tikovi se često pogoršavaju za vreme adolescencije, jer ih osoba doživljava kao sramotne.
Udruženost tikova sa drugim poremećajima
Za tikove se kaže da su nevoljni pokreti, ali njih je ipak moguće zaustaviti svojevoljno. To kod osobe izaziva izrazitu nelagodnost, pa nakon toga može doći i do pogoršanja. Često se javljaju sa poremećajima raspoloženja, kontrole impulsa, anksioznošću, a najčešće sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem (30-70%) i ADHD-om (50-60%).
Kada se javljaju?
Tikovi se obično javljaju u ranom detinjstvu, na uzrastu od četiri ili pet godina. U nekim slučajevima, pojavljuju se samo jednom, dok se u drugim naizmenično gube i pojavljuju tokom više meseci. Ponekad, u ređim slučajevima, mogu da se jave i u pubertetu.
Šta dovodi do pojave tikova?
Još se uvek ne zna sa sigurnošću šta dovodi do pojave tikova. Ranije se smatralo da su emocije glavni uzrok njihovog javljanja, ali danas se naučnici usmeravaju na biološke, hemijske i ekološke faktore. Pretpostavlja se da je sklonost ka razvoju tikova jednim delom urođena. Genetski faktori su prisutni u 75% slučajeva. Još uvek nije izdvojen jedinstveni gen pa se smatra da na pojavu tikova utiče interakcija gena i okoline.
Jedno od objašnjenja tikova jeste da je u pitanju telesni odraz psihičkog problema koji treba otkriti kako bi se nevoljni pokreti eliminisali. To je, u stvari, najteže – jer su strahovi, patnje, zbunjenost i druga emocionalna stanja uglavnom prikriveni. Dete može zbog nečega da bude izbačeno iz ravnoteže, a dijapazon stresnih situacija koje mogu da izazovu tik je veoma veliki: na primer: ljubomora prema drugu/drugarici, osećaj da mu roditelji ne poklanjaju dovoljno pažnje, strah od polaska u školu, neuspeh u bavljenju sportom, gubitak neke bliske osobe ili kućnog ljubimca…
Autori teorija o psihološkom poreklu tikova smatraju da je osnovni uzrok nastanka tika u dinamici porodičnih odnosa. Roditelji ove dece mogu biti napeti, zaplašeni, preterano popustiljivi ili nasilni, perfekcionisti.
Roditelji obično teško podnose tikove kod svoje dece, i prođu kroz silne muke pokušavajući da reše problem, budu ljubazni, puni razumevanja, zatim viču, deru se, budu nasilni, te svojim rekacijama stvaraju začarani krug.
Takođe, posebna pažnja pridaje se i istraživanju prenatalnog uticaja. Neurohemijski uzrok takođe nije poznat, ali se smatra da važnu ulogu igraju neurotransmiteri dopamin i serotonin. Neuroleptici (lekovi koji smanjuju nivo dopamina u mozgu) smanjuju učestalost i intenzitet tikova, što ukazuje na važnost dopamina u njihovoj regulaciji. S pojavom tikova povezuju se i korišćenje određenih lekova (za ADHD) ili zdravstvena stanja, kao što je cerebralna paraliza ili Hantingtonova bolest, infekcija streptokokom, hipoglikemija…
Roditeljima se uvek preporučuje da obrate posebnu pažnju na dete kada su u toku neke veće promene u okviru porodice, kao što su: polazak u vrtić, selidba, razvod roditelja, dolazak nove bebe u porodicu… jer upravo ti događaji mogu da budu okidač za poljuljano samopouzdanje deteta i rezultiraju nekim neželjenim oblikom ponašanja.
Kada potražiti pomoć?
Za početak, važno je proceniti u kolikoj meri tikovi utiču na kvalitet života deteta. Neki su tikovi slabije izraženi i ne ometaju dete značajno pa se sami od sebe s vremenom povuku. Ako su tikovi ipak značajno ometajući, bez obzira na njihovo trajanje, ako traju duže od mesec dana ili ako je prisutno više vrsta tikova (motorički i glasovni) potrebno je potražiti stručnu pomoć.
Kako pomoći detetu?
Trenutno ne postoji lek za ovaj poremećaj. Koriste se određeni lekovi koji mogu umanjiti intenzitet tikova, ipak oni ih neće u potpunosti zaustaviti. Za početak, važno je edukovati roditelje o poremećaju, jer ako razumeju šta se događa s njihovim detetom, lakše će se nositi s tim i biće sposobni da podrže dete na adekvatniji način. Uopšteno se smatra da osobe koje su podržane i kojima je pruženo razumevanje od strane porodice imaju veću verovatnoću popuštanja simptoma. Ne smete prekoravati dete zbog tikova, niti mu je potrebno skretati dodatnu pažnju na njih jer to može dovesti do dodatnog stresa i pogoršanja simptoma.
Pošto je stres jedan od uzročnika pogoršanja tikova, važno ga je redukovati, tako da se prvo identifikuje u kojim situacijama dolazi do njega, da bi se zatim moglo krenuti u razradu strategija suočavanja.
Kako se leče i koliko dugo?
Lečenje traje od od tri do šest meseci, a kod odraslih pacijenata i do godinu dana. Najčešći je kombinovani pristup lečenju – psihološki, psihomotorni (vežbe), ponekad se uključuju i lekovi. U težim slučajevima, u zavisnosti od vrste tika i uzrasta deteta, preporučuju se tehnike relaksacije, antistres programi, vežbe disanja…
Lečenje prolaznih motornih tikova u blagim slučajevima nije potrebno, dok se u težim slučajevima mogu primeniti tehnike relaksacije, antistres programi, autogeni trening i psihoterapija (razgradnja emotivnih problema koji su prouzrokovani tikovima).
Hronični motorni tikovi su u stvari sindrom Gilles de la Tourette . Kod njih se u preko 50% slučajeva nalaze EEG abnormalnosti i dopaminski poremećaji (poremećaj u lučenju hemijski supstanci u mozgu). Lečenje hroničnih motornih tikova se sastoji u davanju lekova uz obavezan dodatak psihoterapije i vežbi relaksacije.
Na kraju se može zaključiti da tikovi nisu samo medicinski problem, već imaju posledice na ukupno funkcionisanje deteta. Deca koja imaju tikove neretko imaju slabiji uspeh u školi, manje su prihvaćena od svojih vršnjaka i imaju veći broj dodatnih problema kao što su mucanje, noćno mokrenje ili noćne strahove.
Reference
Cath, D. C., hedderly, T., Ludolph, A. G., Stern, J. S., Murphy, T. ,Rizzo, R. (2011). European clinical guidelines for Tourette Syndrome and other tic disorders. Part 1: assessment, European Child and Adolescent Psychiatry, 20: 155-171
Harris, K.,Singer, H. S. (2006). Tic disorder: Neural circuits, neurochemistry and neuroimmunoloy, Journal of child Neurology, Vol. 21, No. 8
Kay, J., Tasman, A. (2006). Essentials of psychiatry, John Wiley and sons, Chicheste
Shprechter, D., Kurlan, R. (2009). The management of tics, Movement Disorders, Vol. 24. No. 1, Pg. 15-24
Walkup, J. T. (2010). Tic disorder: some key issues for DSM-V, Depression and Anxiety, 27: 600-610
Tic Disorders and Twitches
Tic disorders
Tekst priredila : Sanela Raičević, dipl.defektolog logoped
