Dijagnoza se najčešće postavlja kada su teškoće u razvoju govora upadljive i kada se razviju stereotipna ponašanja. Rane pokazatelje autizma roditelji mogu da prepoznaju tokom prve dve godine života, a intenzivniji simptomi se ispoljavaju u drugoj godini kada dolazi do izolacije i pojave atipičnog ponašanja. Za period druge godine zabeleženi su sledeći indikatori:
- slab razvoj govora ili regresija govora,
- loše socijalne interakcije, pojava rutina i rituala,
- izlivi besa i plakanje,
- agresivno ponašanje,
- stereotipni pokreti i interesovanja,
- nedostatak imitacije,
- hiperaktivnost,
- slabije korišćenje gesatova ili nekorišćenje.
Takođe, decu uznemiravaju određene senzacije, dete hoda na prstima, uznemiravaju ih promene, vole da se okreću u krug, ispoljavaju neobičnu vezanost za jedan predmet, neobične pokrete rukama, klaćenje telom, zainteresovanost za delove predmeta i predmete u pokretu, neobične reakcije na zvukove, odsustvo reakcije na hladnoću, razgledanje šara…
Prilikom uspostavljanja dijagnoze najpre se rade skrining skale kojima se detektuju deca koju bi trebalo poslati na detaljnu kliničku procenu, naravno ukoliko postoji visok skor. Jedna od takvih skala je CHAT skala za ranu detekciju autizma i M-CHAT- R/F skala. Ukoliko postoji visok skor znači da postoji visok rizik od autizma. Dijagnoza se postavlja na osnovu opservacije odnosno posmatranja deteta i na osnovu odgovora o ranom razvoju dobijenih od oba roditelja. U dijagnostičkom timu učestviju dečiji psihijatar, psiholog, defektolog i logoped.
Prognoza autističnog poremećaja, u smislu razvoja samostalnosti, socijalnih veština i kvaliteta života, velikim delom zavisi od:
- izraženosti poremećaja,
- nivoa intelektualnog razvoja,
- razvijenosti govora i pridruženih smetnji,
- ali i od pravovremene dijagnoze i adekvatnih intervencija.
Što se ranije počne sa tretmanima bolji su efekti, bolje je funkcionisanje, blaži su simptomi, viši nivoi razvoja govora i komunikacije kao i socio-emocionalnih veština. Međutim leka za autizam nema. Kod težih oblika autizma samostalan život je malo verovatan, dok je kod blažih oblika moguć samostalan život.
Prema najnovijim podacima porast prevalencije (učestalosti) je opšti u svim zemljama koje prate učestalost autizma, 1 na 68 dece je autistično, 1 od 42 dece su muškog pola.
Udruženost autizma sa drugim poremećajima
Intelektualna oštećenja, epilepsija, imunološki i gastrointestinalni problemi, poremećaji spavanja, genetski i psihijatrijski poremećaji su najčešće udruženi sa autizmom.
Najnovija istraživanja pokazuju da oko 65% dece ima pridružene intelektualne smetnje. Učestalost kriza svesti je između 7 i 14 % kod dece. Kritični periodi za pojavu kriza svesti su rano detinjstvo i adolescencija. Povećana je učestalost alergijskih i autoimunih oboljenja: astme, dijabetesa, Crohnove bolesti… Poremećaji spavanja su izraženiji u odnosu na opštu populaciju. Najizraženije su teškoće uspavljivanja i održavanja spavanja. Što se tiče poremećaja u ishrani zapažena je jednolična ishrana (konzumiraju ograničen broj namirnica). Javljaju se i problemi sa varenjem: zatvor, proliv, nadutost, bolovi u stomaku. Upravo problemi sa spavanjem i varenjem kod dece mogu dovesti dopromena u ponašanju–uznemirenosti, agresivnosti, promene raspoloženja. Isto tako autizam može biti udružen sa poremećajima aktivnosti i pažnje kao i sa poremećajima ponašanja, što u mnogome umanjuje kvalitet života i adaptivno funkcionisanje dece sa autizmom.
Reference:
Nacionalni program za unapređenje razvoja u ranom detinjstvu-Vlada RS-Sl.gl.RS.,br.22/16.mart.
Christensen Dl et al, Surveillance Summaries, April 1, 2016/65(3);1-23
Autor teksta: Sanela Raičević, dipl.defektolog-logoped
