Zašto je veza između majke i deteta (još od najranijih dana) tako jedinstvena i od formativnog značaja za dalji razvoj svake jedinke?  Kako se formira ta specifična veze i koja je njena uloga u daljem razvoju svih nas?   Šta znači biti brižna i responzivna majka? Na ova i slična pitanja probali su da odgovore najznačajniji psiholozi 20. veka, ali i naši savremenici. Temeljan i dugotrajan pristup istraživanju veze između majke i deteta svedoči o važnosti ove veze.

Naučno je dokazano da je vezanost deteta za majku primarna potreba svih živih bića. Ova potreba je urođena i skoro podjednako važna kao i zadovoljenje fizioloških potreba deteta. Specifična, emocionalna povezanost koja se formira između majke (ili druge primarne figure odraslog koji brine o detetu) i deteta u najranijem detinjstvu, naziva se afektivna vezanost (,, attachment’’,privrženost). Afektivna vezanost je urođena dispozicija osobe da traži blizinu sa drugom osobom, posebno u uslovima pretnje I da kao takva omogućava preživljavanje. Zato  nije neobično što je ovaj mehanizam prisutan i kod mladunaca životinja.

Kvalitet afektivne veze zavisiće od majčinske brige i generalno ponašanja majke prema detetu. U skladu sa tim, formiraće se jedan od četiri obrasca afektivne: sigurni obrazac afektivne vezanosti, izbegavajući , ambivalentan i dezorganizovan obrazac afektivne vezanosti. Koji od ovih obrazaca je najpoželjniji , kako se on formira I kako će uticati na dalji razvoj deteta možete pročitati u daljem tekstu.

 

Zašto je važno da majka pruži ,,responzivnu brigu’’ detetu još od najranijih dana?

Kao što smo već pomenuli, odnos majke prema detetu je od krucijalne važnosti za dalji kognitivno-emocionalni razvoj deteta. Jedan od ključnih zadataka majke u najranijim danima materinstva je da pokaže ,,responzivnu brigu’’ prema detetu. Kada govorimo o konceptu responzivne brige, važno je istaći da se ona odnosi na osetljivost majke da prepozna detetove potrebe i pruži detetu ono što mu je potrebno u datom trenutku. Majčinska briga treba da bude uzajemna, što znači da su potrebe deteta i zadovoljenje tih potreba od strane majke sinhronizovane: kada dete izrazi potrebu, majka to ume da prepozna i odgovori onako kako dete očekuje. Potrebe se pre svega, u ovom kontekstu odnose na potrebe za podrškom, utehom I sigurnošću koje majka pruža detetu čineći da bude njegova  ,,sigurna baza’’- izvor topline, podrške i ljubavi.  Na ovaj način stvara se bazično poverenje između majke i deteta. Dete zna da će majka biti tu za njega I da može da se na nju osloni. Na osnovu ovih saznanja dete će formirati ,,radni model’’ odnosno  skup  očekivanja i verovanja o sebi samom, o tome da li je vredno brige, ljubavi i pažnje, kojim će operisati dalje u životu. U skladu sa radnim modelom koji je formiralo u najranijem odnosu sa majkom, biraće  svoje okruženje, prijatelje ali i partnere. Ukoliko je majčinska briga bila responzivna, između majke i deteta će se stvoriti siguran obrazac afektivne vezanosti. Dete koje ima siguran obrazac afektivne  vezanosti će kasnije u životu imati pozitivnu sliku o sebi i svetu oko sebe (pozitivni radni model). Imaće realna očekivanja od sebe I drugih, pratiće ga osećaj sigurnosti I samouverenosti I verovaće da je vredno tuđe pažnje. U partnerskim odnosima će se osećati prihvaćeno i voljeno a konflikte će rešavati na konstruktivan način, gledajući na njih kao na šansu za razvoj intimnijeg odnosa i težiće ka partnerima koji su takođe razvili siguran obrazac afektivne vezanosti.

Međutim, nije u svim slućajevima majčinska briga responzivna. Ukoliko su majka i dete loše sinhronozovani, tj. majka povremeno reaguje na detetove potrebe ili uopšte ne reaguje formiraće se jedan od ova tri obrasca: ambivalentan, izbegavajući ili dezorganizovan. U skaldu sa jednim od ova tri obrasca dete će kasnije formirati negativnu sliku o sebi i njegovom okruženju (negativni radni model): verovaće da nije vredno ljubavi i pažnje, osećaće se nesigurno i nezadovoljno a u partnerskim odnosima će se potencijalno ponašati ambivalentno ili nezainteresovano, nestabilno.

Ako je odnos sa majkom bio takav da je majka povremeno reagovala na detetove emocionalne potrebe (npr. nekad ga je tešila a nekad ne, nekad je obraćala pažnju na zajedničku interakciju a nekad nije) dete će razviti anksiozno -ambivalentni obrazac afektivne vezanosti. To znači da će kasnije u životu imati negativnu sliku o sebi, a pozitivnu sliku o svetu oko sebe. Dakle, osećaće se napušteno, nesigurno i nevoljeno a od ljudi u svom okruženju će  imati previsoka očekivanja i preterano će biti okrenuto prema njima ne bi li nadoknadilo izgubljenu ljubav. Gradiće simbiotski odnos sa partnerom, tražiće konstatntu pažnju i ljubav kako bi ispunilo prazninu koju oseća. Na konflikte će gledati kao na pretnju (osećaće strah od odbacivanja i napuštanja) i reagovaće ili agresivno ili povlađujuće-pristajaće na sve samo da ne bude ostavljena od strane partnera.

U slučaju da majka sistematski nije reagovala ni na jednu detetovu potrebu za ljubavlju, pažnjom i sigurnosti dete će razviti izbegavajući obrazac afektivne vezanosti. U daljem životu će imati pozituvnu sliku o sebi (ova slika nije autentična kao kod sigurno vezanih, već je samo tu u funkciji zaštite od neadekvatnog odnosa sa majkom, čak će biti preterano, nerealno pozitivna) i negativnu sliku o svetu oko sebe. Prema drugim ljudima će biti nepoverljivo, hladno i distancirano. Takav odnos će graditi i sa partnerom, gledajući da izbegne intimne odnose i bliskost. A u konfliktnim situacijama će se ponašati distancirano i trudiće se da ih u potpunosti izbegne.

 

Značaj psihoterapijskog procesa u promeni obrasca afektivne vezanosti

Najbolji način za promenu obrasca je kroz korektivno emocionalno iskustvo koje pruža psihoterapija. Preporučuje se porodična sistemska terapija, naručito ukoliko klijent sa negativnim obrascem afektivne vezanosti ostvaruje nefunkcionalne partnerske odnose. Cilj terapije je da pomogne klijentu da u partnerskoj vezi izgradi sigurnu bazu gde će moći slobodno da se iskaže strahove i nesigurnosti i gde će na zdrav način rešavati konflikte gledajući na njih kao na šansu za zbližavanje.

Pored porodične sistemske terapije i drugi psihoterapeutski pravci su preporučljivi jer dele istu suštinu- da kod klijenta razviju funkcionalnije mehanizme životnog funkcionisanja.

Budućim mama šaljemo poruku da je važno pružiti adekvatnu brigu detetu još od najranijih dana, a ohrabrujuća činjenica je da je prema psihološkim istraživanjima najveći broj ljudi sigurno afektivno vezan i da takav obrazac prenosi i na svoje dete. Ipak, ukoliko osećate anksioznost po pitanju roditeljstva uvek nam se možete obratiti za savet i podršku.

 

Reference:

• Stojanović-Stanojević, T. (2004) Emocionalni razvoj ličnosti. Niš: Filozofski fakultet u Nišu (do poglavlja 2.4. Bliske partnerske veze kao afektivna vezanost, odnosno do 50 str.)
• Članak: Mirić J. i Dimitrijević, A. (2006). Poreklo i priroda psihološke vezanosti. U: Afektivno vezivanje, Eksperimentalni i klinički pristupi, str. 5-34. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

Tekst pripremila: Anja Anđela Pantić, student psihologije