Ovih dana sve više se priča o kockanju, velikom broju kladionica, podkasti sa bivšim kockarima… muškarcima.
Imam 27 godina, žensko sam i kockam se skoro godinu dana. Imam problem.
Naravno, kao i uvek, sve počinje bezazleno. Otvaranje naloga, klađenje sa 50 dinara. Odeljak “slot igre” mi nikad nije bio u planu. Završavam sa klađenjem od 5.000–20.000 po tiketu i “spinovanjem” slot igara do poslednjeg dinara. Cela plata ode za manje od dva sata.
Ne želim da pričam o novčanim gubicima i svom famoznom izlasku iz ovog kruga pakla, jer pakao i dalje traje. Želim da pričam o bolesti zavisnosti koja se jako teško zaustavlja zbog nepružanja adekvatne podrške. Teško se zaustavlja, takođe, zbog izuzetne pristupačnosti kockanju, “nevidljivosti” bolesti i agresivnog reklamiranja u našoj zemlji.
Moj problem sa kockom (u mojoj glavi problem samo sa novcem) podelila sam sa porodicom odmah, zbog neophodne finansijske podrške. Nakon pomoći opet radim isto – cela plata za dva sata. Uz sav trud porodice, njihove suze, podršku psihoterapeuta, odlučujem da je sa tim gotovo. Sve je bilo idealno do naredne plate, kad se događa isto. Tri puta tako. Unutrašnji pakao, porodica u strepnji i suzama, ali ja opet radim isto. Vreme je za specijalistu za bolesti zavisnosti.
Specijalista dijagnostikuje F63.0 – patološko kockanje. O njegovoj metodi lečenja ne mogu mnogo da govorim, ali za par susreta sve što sam čula je da nikad neću dobiti, da osim novca gubim mnogo više i da sam mu možda prva ženska osoba sa ovim problemom. Sve su to bile stvari koje su meni u većini momenata bile savršeno jasne. Briga moje porodice me je jako pogađala. Prijatelji od kojih naprasno zajmim novac mogu posumnjati i zauvek ću izgubiti poverenje. Ali zašto ja ne mogu da stanem? Ja, “moralna gromada” do skoro, kritičar svega i svačega, ja koja volim svoje roditelje neizmerno…
Zašto ja ne mogu da stanem? To mi je pitanje, nakon poslednjeg recidiva, koji sam zataškala (koliko-toliko) kako ne bih ubila roditelje u pojam, dolazilo u glavu više puta. Šala nije, ovako ne mogu… Odgovor na to pitanje dobijam sasvim slučajno od svog psihoterapeuta, u kratkom članku u kojem, pre nego što pročitam, mislim da neću videti ništa novo.
Prvi put ne čitam o moralnosti, karakteru, slaboj volji. Prvi put čitam o mozgu.
O dopaminu. O nagradi. O tome kako se u trenutku iščekivanja, ne dobitka, već samog okretanja ruleta ili „spinovanja“, u mozgu oslobađa talas dopamina. O tome kako je kockanje jedna od najjačih mašina za proizvodnju neizvesne nagrade, najjači okidač za sistem nagrađivanja.
Prvi put čujem da moj problem nije samo novac. Nije ni karakter. Nije ni to što sam “razmažena”, “neodgovorna” ili “bezobzirna”. Čujem da se u mom mozgu, ponavljanjem, menja način na koji funkcioniše centar za nagradu. Da dopaminski sistem postaje preosetljiv na okidače vezane za kocku, a istovremeno sve manje reaguje na obične, zdrave izvore zadovoljstva.
I onda dolazim do dela koji me je najviše pogodio – prefrontalni korteks. Deo mozga koji je zadužen za kontrolu impulsa, planiranje, procenu posledica, moralno rasuđivanje. Deo koji kaže: “Stani. Ne isplati se. Ovo će te uništiti.” Kod zavisnosti, piše u članku, taj deo ne nestaje, ali slabi. Njegova „kočnica“ postaje tiša od alarma koji proizvodi sistem nagrade. Tamo piše: “Kod hroničnih kockara (više od 6–8 meseci kockanja), ovo nije samo trenutno stanje, nego dolazi i do strukturnih i funkcionalnih promena u ovom delu mozga.”
I tada prvi put shvatam: nije da ja ne znam. Ja znam. Znam odlično da ću izgubiti, jer i ako dobijem, ja idem do kraja, ne umem da stanem. Znam da povređujem porodicu. Znam da rušim sebe. Ali u tom trenutku, između znanja i ponašanja, postoji hemija. Postoji nauka. Postoji mozak koji je naučen da reaguje jače na dugme „okreni“ nego na glas razuma.
To nije izgovor. To je objašnjenje.
I u tom objašnjenju ima nečeg oslobađajućeg. Jer ako je mozak naučio – mozak može i da se preuči. Ako su se neuronske veze menjale u jednom pravcu, mogu se menjati i u drugom. Sporo. Bolno. Uz podršku. Uz terapiju koja razume zavisnost kao bolest, a ne kao moralni pad.
Prvi put osećam da nisam čudovište. Da nisam jedina žena. Da nisam “moralna gromada koja je pala”, već osoba sa poremećajem zavisnosti koji ima svoju neurobiološku osnovu.
I prvi put pitanje “Zašto ja ne mogu da stanem?” dobija odgovor koji nije sramota, već znanje.
A znanje, za razliku od spinova, ne laže.
Ja sam na početku lečenja, gledam strane emisije gde stručnjaci pričaju o ovom problemu i slušam žene strankinje koje su prolazile kroz ovaj problem… Volela bih da sam hrabra da ne pišem ovo anonimno. Volela bih da se o ovome više priča. Ne samo kroz podkaste sa bivšim kockarima – muškarcima. Ne samo kroz senzacionalizam i brojeve o gubicima. Volela bih da pričamo o mozgu. O dopaminu. O prefrontalnom korteksu. O tome da zavisnost nije slab karakter, već poremećaj koji zahteva razumevanje i stručnu pomoć.
Ostaviću ovde neke od linkova koji su meni pomogli i koji mi i dalje pomažu u razumevanju svega što prolazim:
