Postoji više stanovišta za definisanje bilingvizma. Za neke bilingvizam predstavlja sposobnost pojedinca da komunicira podjednako dobro  na dva jezika, dok za druge znači sposobnost pojedinca da komunicira na dva jezika, ali sa izraženijim veštinama komuniciranja samo u jednom od ta dva jezika.

Definicija koja je opšte prihvaćena je da se bilingvizam definiše kao sposobnost pojedinca, grupe ili naroda da se služi sa dva jezika bez vidljive veće sklonosti za jedan od njih.

U odnosu na period kada se usvajaju jezici govorimo o:

• Ranom bilingvizmu- kada se oba jezika usvajaju do četvrte godine.
• Kasnom bilingvizmu- kada se drugi jezik usvaja posle četvrte godine.

U odnosu na nivo usvojenosti jezika govorimo o:

• Simetričnom bilingvizmu- kada dete podjednako dobro poznaje oba jezika.
• Asimetričnom bilingvizmu- kada dete slabije poznaje drugi jezik.

Može se reći da na našem podneblju raste potreba za poznavanjem i što ranijim učenjem dva ili više jezika. Neki od razloga su sve veći socijalni uticaj interneta na decu, kao i promene u demografskoj slici, kako u Evropi tako i kod nas. Sve je veći broj vrtića u kojima deca uče još jedan jezik. Razvoj jezika dece koja usvajaju dva jezika ima mnogo prednosti, ali može doneti i određene teškoće u poređenju sa decom koja usvajaju samo jedan. Iz navedenih razloga bitno je dati odgovore na nekoliko pitanja.

Koji su kriterijumi za određivanje matrenjeg jezika i da li je moguće da dete ima dva maternja jezika?

Smatra se da je maternji jezik onaj koji dete prvo nauči ili onaj koji dete najbolje zna, najbolje koristi i sl. Takođe se smatra da je to jezik kojim govori majka, odnosno osoba koja se nakon rođenja deteta bavila detetom i stimulisala ga stvarajući tako trajnu jezičku komunikaciju s njim.

S druge strane, kriterijumi koji određuju koji je jezik maternji su ti da je maternji jezik onaj na kom mislimo, sanjamo i računamo, jer se te funkcije usvajaju upravo u prvo naučenom jeziku.

Takođe, ukoliko dete odrsta u porodici gde se dva jezika govore istovremeno, imaće dva maternja odnosno prva jezika, jer će ih učiti u isto vreme. A ukoliko dete prvo nauči jedan jezik on će se smatrati matrenjim, jer onim jezikom kojim dete prvo nauči da govori i najbolje ga zna se smatra maternjim. U ovom slučaju postavlja se pitanje da li će bilingvalno dete moći da posveti dovoljno vremena da obradi sve stimuluse koje dobija iz dva jezika kao jednojezično dete? Svakako da neće moći da iskusi sve istovremeno i zato je važno obratiti pažnju na uspostavljanje balansa između dva jezika da bi dete podjednako dobro naučilo oba jezika.

Šta može da se očekuje tokom jezičkog razvoja bilingvalne dece?

Dete koje odrasta u sredini u kojoj je istovremeno izloženo uticaju dva jezika na ranom uzrastu će koristiti oba jezika, odnosno imaće dva prva jezika. Za očekivati je da će deca prolaziti kroz periode mešanja oba jezika i pozajmljivanja reči iz drugog jezika kako bi izrazili svoje ideje, a poneka se može desiti da u istoj rečenici koriste reči oba jezika. To se događa jer ista reč u jednom jeziku može postojati dok u drugom ta reč ne postoji. Podela između dva jezika odvija se postepeno. Tako npr. dete može jedan jezik koristi za komunikaciju o događajima u kući, dok drugi može da mu služi za komunikaciji izvan kuće, npr. u vrtiću. Takođe javljaće se periodi kada će jedan jezik koristiti češće od drugog.

Deca obično nisu podjednako vešta u oba jezika. Jedan mogu bolje da govore, a drugi bolje razumeju. Mešanje dva jezika može da se smanji ukoliko se detetu ograniči komunikacija u smislu da jednim jezikom govori sa majkom a drugim sa ocem, ili da dete uči oba jezika istovremeno što ranije ili pak da sa učenjem drugog jezika otpočne kada savlada osnove jezika kojeg je prvo naučilo. Do problema može doći ukoliko se krene sa učenjem drugog jezika u kasnijem periodu a dete još nije ovladalo osnovama prvog. Smatra se da može doći do usporavanja razvoja prvog jezika ili čak regresije.

Šta ukoliko nastanu problemi?

Kod pojedine bilingvalne dece mogu da se jave govorno jezički problemi. U takvim situacijama je najbitnije da dete dobro učvrsti bazu maternjeg jezika, pa tek onda da se otpočne sa uvođenjem drugogo jezika. Povoljnije je da dete u toku prve dve godine usvoji jedan jezik, a potom da mu se uvede drugi jezik . Takođe bi bilo dobro da se dva jezika razdvoje prilikom upotrebe tj. da se na jednom jeziku komunicira sa ocem a drugim sa majkom. Isto tako ih treba situaciono razdvojiti npr. u vrtiću jedan jezik a u kući drugi. Takođe je bitno naglasiti da rano uvođenje drugog jezika ne mora nužno da dovede do problema. Ali tu ključnu ulogu imaju roditelji koji moraju da imaju dovoljno vremena za svoju decu i za stimulaciju. Ukoliko to izostane postoji bojazan da će razvoj govora kod te dece biti usporen i da nijedan jezik neće naučiti dovoljno dobro. To u praksi izgleda ovako: dete će dok govori na jednom jeziku, koristiti reči iz drugog jezika  biće nesigurno prilikom korišćenja gramatičkih oblika ali i prilikom izgovora sličnih glasova.

Ukoliko se desi da dete ima govorno jezički problem, a usvaja dva jezika istovremeno, najbitnije je odlučiti se za jedan jezik i to onaj koji dete koristi u vrtiću i koji će kasnije koristiti u školi. Važno je stimulisati decu kod kuće. Roditelji treba da što više da razgovaraju sa detetom, da mu postavljaju pitanja, čitaju mu priče i prepričavaju, te da vide koliko deca razumeju. Detetu se treba obraćati jednostavnim rečenicama, poznatim rečima i izrazima.  Stimulacija se takođe odvija i u vrtiću od strane vršnjaka i vaspitača. Kao posledica primarnih problema usvajanja jezika moguća je pojava mucanja, a u toku školovanja otežano učenje čitanja i pisanja.

Kod dece čiji govor zaostaje u odnosu na norme razvoja bitno je potražiti mišljenje logopeda koji će izvršiti procenu razvijenosti dominantnog ili oba jezika i uključiti dete u logopedski tretman.

Koje su prednosti bilingvizma?

Istraživači su utvrdili da su najveće prednosti dece koje usvajaju više jezika sledeće:

• Bilingvalna deca mnogo brže uče nove reči i imaju izgrađenu sposobnost da reči jednog jezika ne mešaju sa rečima drugog

• Brže uče pesmice a naročito one koje se rimuju

• Mnogo brže generalizuju novo naučene reči i mogu da ih koriste u novim situacijama

• Lakše rešavaju problemske situacije

• Imaju veću sposobnost imitacije gestova i glasova

• Bolji su govornici, lakše manipulišu rečima i lakše uspostavljaju komunikaciju i sa vršnjacima i sa širim okruženjem (nastavnicima, komšijama, rodbinom…)

• Brže i lakše uče jer se stalno nalaze u situaciji da prelaze sa jednog jezika na drugi, razvijajući time više kognitivne procese i mehanizme kao što su inhibicija(sposobnost da zaustave reči jezika koji ne koriste u datom momentu da bi aktivirali jezik koji im je potreban za aktuelnu situaciju), verbalna memorija(sposobnost manipulisanja jezičkim materijalom) i selektivna pažnja(sposobnost brzog prelaska sa jednog jezika na drugi). To mozak stalno stavlja pred nove izazove.  

Iz svega navedenog može da se zaključi da su benefiti učenja drugog jezika očigledni za rano obrazovanje. Bilingvalni učenici će moći bolje da obavljaju izvršne funkcije i imaće više šanse da duže očuvaju svoje mentalno zdravlje, kao i da budu veštiji u komunikaciji.

Autor teksta: Sanela Raičević, dipl.defektolog logoped