Tokom tinejdžerskog perioda mladi postaju mnogo svesniji toga kako ih drugi vide. Često imaju osećaj da postoji „pravilan“ način oblačenja, govora i ponašanja, kao i stvari koje bi trebalo izbegavati kako ne bi ispali smešni ili bili odbijeni od strane vršnjaka. Ovakav pritisak može dovesti do razvoja socijalne anksioznosti.

Sama pomisao da drugi ljudi pažljivo posmatraju i procenjuju njihovo ponašanje kod mnoge dece izaziva snažan nemir. Kod neke dece ta briga prerasta u socijalni anksiozni poremećaj — stanje u kome strah od sramoćenja postaje toliko jak da dete počinje da izbegava aktivnosti koje su mu važne i koje bi inače želelo da radi.

Prvi znaci ovog poremećaja najčešće se javljaju između 8. i 15. godine. U početku, deca često uspevaju da sakriju svoju anksioznost, pa roditelji i nastavnici ne primećuju odmah da postoji problem. Dodatni razlog je to što se deca često stide svojih strahova i teško im je da priznaju da ih uznemiravaju situacije koje drugima deluju bezazleno.

Mnogi mladi se pitaju da li ono što osećaju znači da imaju socijalnu anksioznost i kako da o tome razgovaraju sa roditeljima. U nastavku je objašnjeno kako ovaj poremećaj izgleda i šta može pomoći ako postoji sumnja da ga dete ili tinejdžer ima.

Više od obične stidljivosti

Socijalna anksioznost nije isto što i stidljivost. Deca koja imaju ovaj poremećaj ne osećaju nelagodnost samo u situacijama poput žurki ili javnog nastupa. Njihov glavni strah je da će biti negativno procenjena, osuđena ili ismejana.

Čak i svakodnevne situacije — odgovaranje na času, obedovanje sa vršnjacima ili kratki razgovori — mogu izazvati jak strah. Deca se plaše da će napraviti grešku, reći nešto pogrešno ili se ponašati na način koji će drugima delovati čudno ili neprihvatljivo.

Za razliku od stidljive dece, koja se vremenom opuštaju u novim situacijama, deca sa socijalnom anksioznošću često ostaju jednako uplašena. Ovaj poremećaj može ozbiljno da utiče na njihovu sposobnost da funkcionišu u školi, porodici i društvu vršnjaka.

Kako se socijalna anksioznost može ispoljiti

Situacije koje izazivaju strah razlikuju se od deteta do deteta. Neka deca se najviše plaše nastupa pred drugima, dok su druga anksiozna u gotovo svim društvenim situacijama. Na primer:

• Dete ulazi u školsku trpezariju i vidi prijatelje kako se smeju, pa pomisli da se smeju njemu, čak i kada ga uveravaju da to nije tačno.
• Iako voli sport, dete odustaje od prijave za tim jer se plaši da će biti posmatrano.
• Želi da postavi pitanje nastavniku, ali odustaje iz straha da će zvučati glupo.
• Preterano razmišlja o školskim zadacima jer se boji da će zauzeti „pogrešan“ stav.
• Izbegava čitanje naglas zbog straha od grešaka.

Šta dete oseća, a šta drugi primećuju

Deca sa socijalnom anksioznošću često misle da je njihova nervoza svima očigledna. U stvarnosti, većina simptoma nije lako uočljiva. Ubrzano lupanje srca, mučnina ili uznemirujuće misli dešavaju se „iznutra“ i drugi ih često ne primete.

Pošto im je važno da ne naprave ništa neprijatno, ova deca često postanu veoma vešta u prikrivanju svojih osećanja. Neka deca se povlače i ćute, dok druga mogu delovati ljutito ili agresivno. Takvo ponašanje se ponekad pogrešno tumači kao bezobrazluk ili neposlušnost, iako je zapravo posledica jakog straha.

Zašto izbegavanje ne rešava problem

Kada su anksiozna, deca često pokušavaju da izbegnu situacije koje im izazivaju strah — preskaču časove, odbijaju pozive na druženje ili ostaju kod kuće. Iako ovo kratkoročno može doneti olakšanje, dugoročno zapravo pojačava anksioznost.

Izbegavanje lako može postati navika, zbog koje se dete sve više povlači. To može dovesti do osećaja usamljenosti i nerazumevanja, jer okolina ne zna pravi razlog takvog ponašanja.

Zašto je važno potražiti pomoć

Socijalna anksioznost može sprečiti dete ili tinejdžera da razvije svoje potencijale, ostvari prijateljstva i uživa u svakodnevnim aktivnostima. Takođe, povećava rizik od depresije ako se ne prepozna i ne leči na vreme.

Razgovor o problemu može biti težak, ali je prvi i najvažniji korak. Važno je da deca znaju da nisu sama i da mnogi tinejdžeri prolaze kroz slična iskustva. Kada se strah podeli sa nekim ko želi da sluša i pomogne, oporavak postaje mnogo lakši.