Senzorna integracija je neuro-biološki proces primanja i obrade informacija koje u mozak dolaze iz naših čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira ili kretanja. Omogućava našem mozgu da sve primljene informacije iz okoline obradi i organizuje npr. da odvoji bitne od nebitnih, kako bismo na adekvatan način mogli da odgovorimo na njih nekom svrsishodnom aktivnošću npr.da se krećemo, učimo… To se najbolje može videti iz sledećeg primera. Naime, desilo vam se da žurite, trčite za autobusom ili slično. Tokom te radnje razmišljate samo o tome da stignete da uđete u autobus. Ali, trotoar je klizav ili je kocka trotoara potonula i vi ste se okliznuli ili spotakli. Trčanje je istog momenta  prekinuto jer je mozak shvatio da u tom trenutku gubite ravnotežu i da možete pasti, te je brzom reakcijom uputio rukama poruku da se ispruže prema napred, kako bi se pad ublažio. Mozak je na ovaj način prepoznao da je pad važniji od ostalih stvari tj. žurbe. Vi ste adekvatno odreagovali, ublažili pad rukama i izbegli da se povredite.

Kod većine ljudi senzorna integracija odvija se bez uticaja svesti.

Za razvoj senzorne integracije ključan je period od rođenja pa do 7 godine, jer se u tom periodu u mozgu uspostavlja najviše veza između nervnih ćelija.

Poremećaj senzorne integracije

Niko od nas nema savršenu integraciju čulnih doživljaja. Tako npr. neonsko svetlo može da vam zadaje glavobolje ili da vam se ručno mešenje testa čini ljigavim. Tako mogu izgledati svakodnevna iskustva dece sa poremećajem senzorne integracije. Senzorni stimulusi koje primaju nisu dosledni, kao ni reakcije nervnog sistema. Teško razumeju šta se događa unutar i izvan njihovog tela i ne postoji garancija da će dobiti preciznu senzornu informaciju. Kao rezultat toga može se desiti da će pojedina deca izbegavati stresne stimuluse, dok će druga tražiti više stimulusa kako bi shvatila šta se uopšte događa.  Deca sa poremećajem senzorne integracije često su vrlo zbunjena, uznemirena ili razdražljiva. Tako npr. dete koje ima poremećaj obrade auditivnih stimulusa (kao što je muzika) može da izbegava njemu neprijatnu muziku tako što će pokrivati uši rukama, zbog preosetljivosti. S druge strane drugom detetu to može da odgovara, uživaće u tome svakodnevno i tražiti da se zvuk pojača, zbog nedovoljne osetljivosti na isti.

Važno je naglasiti da o poremećaju senzorne integracije govorimo kada su senzorni receptori i nervni putevi koji vode stimuluse do odgovarajućih centara u mozgu neoštećeni, ali mozak nije u stanju da ih preradi ili organizuje sled senzornih impulsa na funkcionalan način koji pojedincu daje tačnu informaciju o njemu i njegovoj okolini.

Veliki broj dece doživljava teškoće u procesuiranju i integraciji senzornih informacija. U opštoj populaciji dece predškolskog uzrasta 5-15% njih pokazuje teškoće u senzornoj integraciji. Uobičajeni simptomi uključuju: izbegavanje nečega što izgleda neuredno, određene odeće zbog njihove strukture, prekomernu osetljivost na miris, zvuk ili druge stimulacije, odbijanje određene hrane zbog njene teksture ili mirisa.

Poremećaj senzorne integracije može biti prisutan i u slučajevima kada ne postoje vidljiva oštećenja mozga. Isto tako se mogu javiti i kod:

• prevremeno rođene dece
• dece sa smetnjama u motornom funkcionisanju
• dece sa cerebralnom paralizom
• dece sa autizmom
• dece sa poremećajem pažnje i aktivnosti( ADD ili ADHD)
• dece sa smetnjama vida, sluha i govorno jezičkog razvoja
• dece sa intelektualnim smetnjama

Kako se manifestuje poremećaj senzorne integracije i kako se može prepoznati?

Najvažnije je zapaziti promene u ponašanju deteta i uvideti da li postoje značajnije razlike. S obzirom da baš svi ljudi mogu pokazati određene probleme sa senzornom integracijom i nepravilnom obradom senzornih informacija, ne mora obavezno da znači da je u pitanju ovaj poremećaj i da je potrebna terapija. Važno je proceniti koliko snažno određeni simptomi stvaraju negativne obrasce ponašanja i da li je zaista potrebna pomoć stručnjaka.

Ponašanja na osnovu kojih možete prepoznati poremećaj senzorne imtegracije:

• česte i neobične promene raspoloženja na ranom uzrastu( razdražljivi su, teško se smiruju ili se isključuju i povlače u sebe)
• neusklađenost pokreta, smetnje u koordinaciji pokreta( zaostajanje u hodu, teško se penju, nedostatak ravnoteže, strah od visine, često se spotiču i padaju, imaju teškoće da nešto iseku ili nacrtaju)
• značajno pojačan ili smanjen nivo aktivnosti( neprekidno su u pokretu, hiperaktivni su ili se brzo umaraju i imaju veću potrebu za snom)
• nedostatak osećaja za opasnost( često se povređuju)
• pojačana osetljivost ili pak neosetljivost na jako svetlo, zvukove i pokrete
• nedostatak samokontrole i impulsivnost
• visoka tolerancija na bol, preferiranje začinjene hrane
• kašnjenje u govorno jezičkom razvoju
• ispadi u domenu pažnje( ometa ih pozadinska buka)
• smetnje u učenju(čitanju, pisanju i računanju)
• emocionalni i socijalni problemi

Tipovi senzorne dezintegracije

Taktilna- deca mogu preterano reagovati na dodir ili se mogu povlačiti. Na neočekivane dodire mogu reagovati burno pa čak i bežati. Odbijaju rad sa plastelinom, igru u pesku, ne žele da dodiruju penu od sapunice…

Vestibularna (u vezi sa ravnotežom)- deca mogu da izbegavaju ljuljanje, igre na igralištu, podizanje u vis. Često se njišu, plaše se visine.

Proprioceptivna (svest o vlastitom telu)- deca deluju ukočeno i kruto, predmete hvataju prečvrsto, prsti su im savijeni u pesnicu, sede na ivici stolice, nemaju osećaj svog tela u prostoru, kretanje i zaustavljanje im predstavlja napor.

Usled navedenih poteškoća deca su fizički nespretna i sporija. Slaba propriocepcija u prstima otežava veštine fine motorne manipulacije neophodne za oblačenje i manipulaciju olovkom.

Oralna i mirisna (čulo ukusa i mirisa)- deca su izbirljiva u odabiru hrane, preferiraju začinjenu hranu i hranu grube teksture. Često zapušavaju nos, čak i kada nešto nema neprijatan miris ili pak sve što jedu moraju prvo da pomirišu.

Čulo vida– teškoće uspostavljanja kontakta očima sa drugim ljudima, penjanja uz stepenice, zaobilaženja prepreka i ljudi, smetnje u čitanju i pisanju, osetljivost na svetlosne draži.

Čulo sluha– deca često pokrivaju uši dlanovima, mogu da vrište ako čuju sirenu ili neki drugi zvuk u daljini, neodazivaju se kada ih zovu imenom, imaju smetnje u razvoju produkcije i razumevanja govora.

Ukoliko se poremećaj senzorne integracije ne prepozna na vreme deca u na kasnijem uzrastu mogu imati probleme sa:

• učenjem
• ponašanjem
• percepcijom
• koordinacijom
• razvojem govora i jezika
• pažnjom i samokontrolom

Problemi na starijem uzrastu i odraslom dobu

Kasnije su deca nesigurna, imaju nisko samopouzdanje, nespretna su, isfrustrirana, impulsivna. U školi se loše koncentrišu i mogu se javiti poremećaji školskih veština. Kao odrasli nisu spremni na promene u životu, ne ostvaruju dobre kontakte sa drugim ljudima, mogu da trpe nasilje jer nisu u stanju da se suprostave. Mogu da budu stalno u konfliktu, da im stalno nešto smeta, ne mogu da se prilagode, niti da sede dugo na stolici ili da sačekaju zeleno svetlo na semaforu.

Reference:

    Ayers, A. J. (2002). “Dete i senzorna integracija”. Zagreb: Jastrebarsko, Naklada Slap

    Biel L, Peske N (2007). “Senzorna integracija iz dana u dan”. Buševec: “Ostvarenje”d.o.o

Tekst priredila: Sanela Raičević, diplomirani defekotlog, logoped