Postojanje problema kod deteta ne znači nužno i uključivanje u tretman. Važno je utvrditi izvor problema, ko može da se menja i kakva vrsta promene je potrebna. Uključivanje u terapiju nekada predstavlja stigmu za dete, ima negativan uticaj na samopoštovanje deteta (doživljaj stida, sramote, neuspeh (ovo važi i za odrasle) i može da provocira strah kod deteta. Ako je dobit slaba, a stopa spontanog oporavka za problem visoka, bolje je reći detetu i roditeljima da problem nije za tretman, da je u pitanju normalno razvojno ponašanje, što može motivisati porodicu da samostalno reši problem.
Uključiti dete u psihoterapijski proces, kontatkriati psihologa ili psihoterapeuta kada :
- problem zadovoljava dijagnostičke kriterijume
- stabilan, trajan ili se pogoršava
- postoji rizik dugoročnih negativnih posledica za buduće funkcionisanje deteta
- jaka motivacija za tretman
- problem je važan za dete i porodicu
- postoje efikasne terapije za dati problem, dobra prognoza.
Kada ne uključujemo dete u psihoterapijski proces:
- ponašanje je u skladu sa uzrasnim, razvojnim normama
- ponašanje deteta odgovara sredinskim normama i modelima ponašanja u okolini
- visoka stopa spontanog oporavka.
