Adolescencija je period mnogih izazova. Nečije telo počinje da sazreva i postaje više kao odraslo, dešavaju se prva romantična iskustva, stvaraju se bliska prijateljstva, razvijaju se novi hobiji i dešavaju se mnoge druge promene. Dok s jedne strane adolescenti teže autonomiji od svojih roditelja, s druge strane, ono što roditelji govore i misle o njima ostaje važan izvor informacija (Grotevant & Cooper, 1985). Povratne informacije od drugih su posebno važne tokom tinejdžerskih godina, jer pomažu adolescentima da formiraju svoju sliku o sebi – uverenja o sebi i svojim sposobnostima. Istraživanja pokazuju da je adolescencija vreme povećane osetljivosti na mišljenja drugih (npr. Somerville, 2013). Jedan od najvećih izazova biti roditelj tinejdžera je da pomognete svom detetu da razvije pozitivnu i tačnu sliku o sebi. U ovom članku ćemo razgovarati zašto je to važno i kako roditelji mogu pomoći svojim tinejdžerima da to postignu.

 

Ko je samouveren tinejdžer?

 

Kada se govorimo o reči „pouzdanje“, mogli bi da zamislimo nekoga ko se ne plaši da iznese svoje mišljenje, lako sklapa prijateljstva ili ostaje pozitivan kada se suoči sa nedaćama. Samopouzdani tinejdžeri veruju da će moći da prevaziđu nedaće i izrastu iz situacija u kojima se nalaze, bez obzira na ishod. Samopouzdani tinejdžeri su stoga često osobe sa pozitivnim samopoštovanjem (Rutkofski et al., 2021): oni koji znaju svoju vrednost, osećaju se sigurnim u vezi sa svojim sposobnostima i smatraju sebe vrednim (Ach & Pollmann, 2021). Pojedinci sa visokim samopoštovanjem prepoznaju da su vredni ljudi, da znaju svoje snage i veruju u svoje veštine (Milne, 2002).

 

Pohvale i kritike

 

Dok pohvala od strane roditelja dovodi tinejdžere u pozitivno raspoloženje i doživljava se kao nagrada, roditeljska kritika može imati sasvim suprotan efekat (van Houtum et al., 2022). U stvari, primanje kritike od roditelja može se doživeti kao društvena pretnja i izazvati negativne emocije kod tinejdžera (Harris & Hovard, 1984). Nedavna studija je otkrila da kada adolescenti dobiju negativne povratne informacije o svojoj ličnosti (navodno od svoje majke, ali ovo nije sasvim sigurno da li je samo majka u pitanju), njihovo raspoloženje se “spustilo” nakon što su primili kritiku roditelja, posebno kada sadržaj kritike nije bio u skladu sa njihovim viđenjem sebe (van Houtum et al., 2022). Što više kritika tinejdžer dobije u vezi sa određenim stavom ili ponašanjem (kao što je lenj, sebičan ili nedovoljno vredno učenje), veća je verovatnoća da će sebe doživljavati takvima (Harris & Hovard, 1984). Ako je  roditeljska kritika uporna i stalno prisutna, ona može da podstakne hroničnu negativnu sliku o sebi, što može dovesti tinejdžera u rizik od razvoja problema mentalnog zdravlja, kao što su anksiozni poremećaji (Gullei et al., 2014; Lee & Hankin, 2009). Ovo naglašava činjenicu da je mišljenje roditelja važno, jer doprinosi formiranju samopercepcije adolescenata.

Dakle, šta roditelji mogu učiniti da pomognu svojoj deci da razviju i održe pozitivno samopoštovanje?

Šta mogu učiniti da pomognem svom detetu tinejdžeru?

Pomaganje tinejdžeru da razvije i zadrži pozitivan pogled na sebe ne znači da roditelji treba da hvale svoju decu sve vreme. U stvari, izgradnja samopoštovanja je mnogo više od dobijanja pozitivnih povratnih informacija nakon uspeha – ona se bavi širim pitanjima verovanja u svoju vrednost i kompetenciju bez obzira na ishode (Bailei, 2003). Prvi korak koji roditelji mogu da preduzmu je da postanu svesni uticaja koji njihovi komentari mogu imati na samopoštovanje njihovog deteta. Nečije samopoštovanje se može shvatiti kao „presuda po kratkom postupku“ o stvarima koje se mogu proceniti o sebi (Bailei, 2003). Ove informacije se prikupljaju tokom vremena i iz različitih izvora (Pajares & Urdan, 2006), a jedan od njih su mišljenja i komentari ljudi za koje smo vezani, kao što su roditelji (Shahzadi et al., 2023). Biti svestan da su prosudbe roditelja jedan od gradivnih blokova samopoštovanja adolescenata može samo po sebi da napravi veliku razliku. Saznanje da ono što kažete utiče na to kako vaš tinejdžer doživljava sebe je primarna osnova da znate kako da podržite samopoštovanje vašeg deteta.

Dalje, da bi stimulisali pozitivne stavove o sebi kod vašeg deteta tinejdžera, možete bazirati povratne informacije o postupcima svog deteta direktno na njihovom ponašanju (McRae, 2023). Na primer, kada vaše dete objašnjava komplikovanu temu o kojoj je učilo u školi, umesto da ocenjujete njegov karakter i kažete „Tako si pametan/a“, mogli biste da kažete „Sviđa mi se način na koji si detaljno objasnio/la ovu temu. Vidi se da si obraćao/la pažnju na času i dobro razumeo/la”. Na taj način će vaše dete postati bolje sposobno da poveže svoje kvalitete sa svojim veštinama i postepeno će postati manje zavisno od povratnih informacija drugih (Barnes & Fives, 2016). Kada dajete negativne povratne informacije, važno je da se fokusirate na specifične situacije, a ne na ličnost vašeg deteta u celini. Zamislite da je vaše dete bilo nepažljivo i napravilo grešku dok je isprobavalo novi recept. Na kraju se ispostavi da je  napravilo ogroman nered i zapalilo vaš omiljeni lonac. Koliko god da ste frustrirani, pokušajte da ne ocenjujete svoje dete kao osobu. Umesto toga, fokusirajte se na ovaj konkretan događaj. Istraživanja pokazuju da su povratne informacije fokusirane na učinak (npr. „Važno je ostati fokusiran i pažljivo pratiti recept“) korisnije od negativnih povratnih informacija fokusiranih na osobu (npr. „Tako si nespretan“), jer ovo drugo može biti štetno za adolescentovo samopoštovanje (McRae, 2023).

Najkorisnije povratne informacije su realistične, tako da ono što kažete ne stvara iluzije, već odgovara stvarnosti (Brummelman & Sedikides, 2020). Realne povratne informacije pomažu adolescentima da steknu preciznije razumevanje onoga u čemu su, a šta nisu. Preuveličane pohvale, kao što je izgovaranje „Učinio si tako nešto veoma neverovatno“ mogu doneti više štete nego koristi (Brummelman et al., 2017). Istraživanja pokazuju da je preterana pohvala povezana sa nižim samopoštovanjem kod dece (Brummelman et al., 2017), verovatno zbog pritiska koje stvara, da uvek rade izuzetno dobro.

Štaviše, povratne informacije usmerene na rast mogu pomoći adolescentima da nauče kako da razmišljaju o svom napretku i koje tačke ih mogu dovesti do poboljšanja i uspeha (Brummelman & Sedikides, 2020). Povratne informacije usmerene na rast se odnose na priznanje uspeha vašeg deteta, ali i na isticanje činjenice da je ono bilo uspešno zahvaljujući svom teškom radu. To znači ne fokusiranje samo na ishode, već obraćanje pažnje na napore koje vaše dete ulaže u postizanje svojih ciljeva i rast koji je doživelo (Barnes & Fives, 2016). Težnja ka samousavršavanju smatra se znakom samopoštovanja i pomaže da se istraje u suočavanju sa izazovima ili neuspesima (Brummelman & Sedikides, 2020).

Poslednja, ali možda i najvažnija stvar je da prihvatite svoje dete takvo kakvo jeste i da ga uverite da da i vi to znate.  Bezuslovno prihvatanje pomaže u podsticanju pozitivnog samopoštovanja (Brummelman & Sedikides, 2020). Roditelji koji odgajaju svoju decu sa bezuslovnim pozitivnim poštovanjem (bezuslovno prihvatanje i podrška svom detetu) podržavaju autonomiju svog adolescenata (Roth et al., 2015) i pomažu im da prihvate sebe čak i kada su u pitanju neuspesi (Brummelman et al., 2014).

 

Ukratko kao poruka:

Odgajanje adolescenata je izazovno, ali korisno iskustvo. Otvorena komunikacija sa vašim tinejdžerom i svest o uticaju vaših povratnih informacija je prvi korak u podršci pozitivnom razvoju samopoštovanja vašeg tinejdžera. Bezuslovno prihvatanje je sastavni deo podizanja samopouzdanih tinejdžera

 

Autor teksta je Jagoda Jurevicz studentkinja master studija psihologije i predavač tutorijala na Univerzitetu u Amsterdamu. Njena interesovanja obuhvataju uticaj iskustava iz detinjstva na funkcionisanje i psihopatologiju odraslih, kao i efikasnost različitih psihoterapijskih pristupa

Reference:

Ach, J. S., & Pollmann, A. (2021). Self-Confidence, Self-Assertiveness, and Self-Esteem: the triple S condition of personal autonomy. In Philosophical studies series (pp. 53–65). https://doi.org/10.1007/978-3-030-80991-1_4

Bailey, J. A. (2003). The foundation of self-esteem. PubMed, 95(5), 388–393. https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/12793795

Barnes, N., & Fives, H. (2016). Creating a context for growth-focused assessment. Middle School Journal, 47(5), 30–37. https://doi.org/10.1080/00940771.2016.1226638

Brummelman, E., Nelemans, S. A., Thomaes, S., & De Castro, B. O. (2017). When parents’ praise inflates, children’s Self‐Esteem deflates. Child Development, 88(6), 1799–1809. https://doi.org/10.1111/cdev.12936

Brummelman, E., & Sedikides, C. (2020). Raising Children With High Self‐Esteem (But Not Narcissism). Child Development Perspectives, 14(2), 83–89. https://doi.org/10.1111/cdep.12362

Brummelman, E., Thomaes, S., Walton, G. M., Poorthuis, A. M., Overbeek, G., Orobio de Castro, B., & Bushman, B. J. (2014). Unconditional regard buffers children’s negative self-feelings. Pediatrics, 134(6), 1119–1126. https://doi-org.proxy.uba.uva.nl/10.1542/peds.2013-3698

Silva, C. S., Martins, A. C., & Calheiros, M. M. (2021). Why do I think what I think I am?’: Mothers’ and fathers’ contributions to adolescents’ self-representations. Self and Identity, 20(8), 1015-1035, https://doi.org/1080/15298868.2020.1792338

Grotevant, H. D., & Cooper, C. R. (1985). Patterns of interaction in family relationships and the development of identity exploration in adolescence. Child Development, 56(2), 415. https://doi.org/10.2307/1129730

 

Centar pruža i usluge online savetovanja putem Skype za decu i roditelje iz unutrašnjosti i inostranstva