Istraživanja o ulozi majke u razvoj detata ima dosta i to uglavnom zato što teorija o afektivnom vezivanju daje jednu dobru osnovu za izvođenje takvih istraživanja. Nijedna takva teorija nije postojala za očeve, do nedavno, kada su neki istraživači pokušali da gledaju očeve kao „drugog roditelja“.

Kao rezultat tog istraživanja utvrđeno je da očevi igraju suštinsku ulogu u vaspitanju svoje dece. Oni mogu biti osetljivi i negujući isto kao i što su i majke. Negovanje očevog prisustva pomaže deci u emocionalnom, kognitivnom i socijalnom razvoju. Što znači da otac mora biti uključen u dečiji razvoj. Šta to znači? Postoje tri osnovna aspekta učešća oca u dečiji razvoj:

• Angažman – što podrazumeva direktan kontakt sa ocem i zajednička interakcija dete – otac
• Dostupnost – što znači prisustvo oca ili pristupačnost detetu
• Odgovornost – očinski aranžman za resurse koji će biti dostupni detetu.

Postoje istraživanja koja pokazuju da uključenje oca direktno utiče na ponašanje deteta. Recimo, igra otac – dete je važna za decu jer je fizička i veoma stimulativna što dozvoljava detetu da doživi aktivaciju i regulaciju uzbuđenja. Aktivna uključenost oca, takođe, pomaže deci da razumeju i testiraju granice u bezbednom okruženju, što deci pomaže da na razne načine sagledavaju svet oko sebe.

Postoje neka istraživanja koja klisifikuju uključenost oca na osnovu toga da li je njihovo dete razvilo jaku vezanost prema njima. Treba uzeti u obzir da nemaju svi očevi isti nivo angažovanja u porodici koji bi voleli da imaju. Postoje realne situacije i faktori koje to mogu ograničiti, kao štu su pojedinačni karakteri oca, majke i deteta, istorija odrastanja oca, očeva kulturna istorija, bilološka istorija i sl. Fleksiblinost uloge oca može zavisiti i od spoljnih faktora. Često se dešava da majka počne da modelira moderno roditeljstvo time što želi da poboljša očevo roditeljstvo, što je dobro. Ili u negativnim situacijama kada majka nije u stanju da brine o novorođenčetu, kao što je to slučaj sa postporođajnom depresijom, otac je primoran da pruži dodatnu pomoć ili da prikupi dodatna sredstva od porodice ili društva. Ovakvi činovi podstiču verovanje oca u svoje roditeljstvo i ojačava očevu vezu sa njegovim detetom.

Uticaj oca je dokazan i u kognitivnom razvoju deteta. Uključenost očeva u prve tri godine života utiče na veće kognitivno funkcionisanje deteta. Trogodišnjaci imaju bolju sposobnost rešavanja problema. na školskom uzrastu, deca u čijem je razvoju otac bio uključeniji, pripadaju deci sa boljim obrazovnim kompetencijama, više su motivisana da uče i samoobrazovanje vrednuju više. Jedan od razloga za to može biti taj što očevi imaju tedenciju da razgovaraju sa svojom decom postavljajući više pitanja – ko, šta, gde i zašto. Ovakvi tipovi komuniciranja podstuču decu da govore više a kada su očevi u pitanju, i ozbiljnije.

Još jedna stvar za razmatranje je ekonomija. Postoje istraživanja koja govore da očevi koji su više uključeni u razvoj svog deteta takođe imaju i tedenciju da im obezbede finansijsku pomoć, a deca koja su bolja u finansijkom smislu imaju tedenciju boljeg učenja u školi. To otežava utvrđivanje da li deca bolje rade u školi jer su njihovi očevi ili više uključeni ili je to zato što su ekonomski bolje obezbeđeni. Ali jedna stvar je sigurna, očevi koji provode dosta vremena pomažući deci svojim studijama apsolutno povećavaju kvalitet učenja svoje dece. Oni takođe mogu pomoći u razmišljanju dece i njihovom uspehu kasnije u životu – uključivanjem u njihove društvene i sportske aktivnosti.

Jedan od ključnih načina na koji očevi pomažu u razvoju svoje dece je omogućavanje da razviju osećaj za industriju, ako tako može da se nazove u našem jeziku. Ovo uverenje u sposobnost da ovlada veštinama pomaže im da razviju osećaj samopoštovanja. Očevi imaju tendenciju da dovedu u pitanje svoju decu da probaju nove stvari. Kada se deca suočavaju sa ovim izazovima i uspevaju (čak i nakon frustracije), počinju da veruju u svoju sposobnost da rade teške stvari.

Emocionalni uticaj očeva. Studije su utvrdile da deca sa uključenim očevima mogu bolje da tolerišu stres i frustracije, da su bolja za rešavanje problema i da imaju bolju kontrolu nad svojim emocijama i impulsima.

Mnogi (ne svi) parovi opisuju trenutnu vezu između majke i bebe. Za očeve, s druge strane, ta veza ponekad nije u potpunosti realizovana sve dok ljubav bebe ne postane recipročna. Ali čak i ako za vezu između oca i novorođenčeta nije trenutak, osnova za tu kasniju vezu usledila je ranim naporima od strane oca. Majke su često primarni negovatelji i više se oslanjaju na negovanje i sigurnost, ali očevi su takođe sposobni da stvore ovu sigurnu vezanost sa svojom novorođenom bebom. To je samoodržavavjući ciklus: Što više vremena ovi provode sa svojim bebama, bolje će razumeti bebine signale. I što bolje razumeju signale, jača veza koju stvaraju.

Kada su očevi angažovani da vode računa o svom tek novorođenoj bebi, pozitivni rezultati su jasni. Bebe postaju sigurnije povezane sa svojim očevima, više su otporne i radoznale, a više su i samouverenije da razgraničavaju i istražuju. Jedna studija koja se bavila trogodišnjicima otkrila je da kada su očevi više brinuli za svoju decu da je to imalo  koristi od društvenog razvoja deteta. Druga studija je vršila ispitivanja empatije za učenike u razredu i utvrdila je da će oni koji su imali sigurnu vezanost prema očevima kao bebe bolje prepoznati druga dečija osećanja i preduzeti korake kako bi ih osećali još bolje.

Kada deca postanu starija, uključivanje oca pomaže im da žive zadovoljnijim životom sa manje depresije, emocionalnih stresova i negativnih osećanja poput straha i krivice. Deca sa uključenim očevima u njihovom razvoju, takođe,  kažu da su srećnija i manje anksiozna. Imaju bolje odnose sa svojim braćom, sestrama i rođacima. Njihovi odnosi su manje negativni i sa manje konflikta. S druge strane, negativne ili neprijateljske veze sa očevima mogu dovesti do negativnog društvenog ponašanja i lošijih odnosa sa vršnjacima.

Određene osobine ličnosti su češće kod dece sa očevima koji su uključeni u njihov razvoj aktivno, a to su osobine koje mogu doprineti dugotrajnijoj sreći i uspehu. Na primer, studije su utvrdile da deca sa uključenim i negujućim očevima mogu bolje tolerisati stres i frustracije, da su bolja u rešavanju problema i da imaju bolju kontrolu nad njihovim emocijama i impulsima.

Kao mladi ljudi, oni koji su imali negujuće i dostupne očeve, imaju tendenciju da budu bolje prilagođeni, pouzdani i prijateljski; oni prijavljuju viši stepen samopoštovanja; strpljiviji su i razumljiviji,  i imaju više podrške, kao i dugoročna, bliska prijateljstva.

Angažovani očevi mogu pomoći u poboljšanju pozitivnih ishoda za decu, tako da je logično da mogu pomoći u prevenciji negativnog ponašanja. Neki od najčešćih i problematičnih problema detinjstva i adolescencije smanjuju se kada očevi imaju aktivnu ulogu u životima svoje dece. Kod dece, osećanje bliskosti prema ocu i čest rad s ocem može smanjiti rizik od antisocijalnog ponašanja, hiperaktivnosti i problema sa ponašanjem.

U adolescenciji postaje još važnije da se izbegne negativno ponašanje, jer udari mogu biti veći. A blizak odnos sa ocem može pomoći mladima da ostanu na pravom putu. Deca koja se snažno identifikuju sa svojim očevima izbjegavaju brojne ozbiljne negativne ishode – uključujući i zatvaranje, obezvređivanje roditelja,  bežanje iz škole kao i  korišćenje psihoaktivnih supstanci i alkohola.

Kada su očevi odsutni, prema izveštaju Alena i Dalia, „dečaci su u proseku više nesrećni, tužni, depresivni, zavisni i hiperaktivni. Devojčice, češće postaju prekomerno zavisne i imaju emocionalne probleme kao što su anksioznost i depresija“.

Recenzija:

Tekst na engleskom i istraživanja 

Tekst prevela i priredila : Mirjana Markovic, psiholog