Deca

Disortografija-otežano savladavanje pravopisa maternjeg jezika

Definicija

Razvoj pismenosti i znanja o pravopisnim pravilima se u velikoj meri pripisuje sticanju iskustva u čitanju. Stalna ponavljanja i izloženost deteta pisanom materijalu obezbeđuje osnov za ovaj proces. Pravopis je „sistem znakova koji čine pisani i štampani jezik“, a pravopisna obrada je široko definisana kao sposobnost koja omogućava formiranje, zadržavanje i pristup pravopisnim predstavama. Prema Golubović S. disortografija predstavlja otežano savladavanje pravilnog, gramatički, sintaksički i uopšte jezički ispravnog pisanja pisanog teksta tj. pravopisa maternjeg jezika u vreme kada su ga deca istog uzrasta, normalnih intelektualnih sposobnosti i iste edukacije već savladala.

Transparentnost pravopisa

Istraživanja alfabetskih pisama ukazuju da je transparentnost pravopisa jednog jezika važan faktor kod učenja čitanja, a sve više se prepoznaje i kao važan faktor prilikom utvrđivanja stepena ispoljavanja teškoća u sticanju pismenosti kod pojedinaca.

Transparentnost se odnosi na povezanost pisanih simbola-grafema i njihovih zvučnih realizacija- fonema. Transparentno je pismo koje ima jednostavnu vezu-odnos, jedan na jedan, dok su manje transparentna pisma ona kod kojih je taj odnos složeniji.

Pravopisno dekodiranje nije isto za sve jezike. Arapski i hebrejski jezik, na primer, zahtevaju razvijenije vizuospacijalne sposobnosti i bolju vizuelnu pažnju, nephodnu za dekodiranje, u odnosu na engleski jezik. Tip pisma se može posmatrati kao faktor kojim se može predvideti povezanost između pravopisa i fonologije. Neke jezike, kao što je engleski, karakteriše nepravilnost i nedoslednost u povezanosti pravopisa i fonologije. Dok se jezici, kao što su nemački, španski, grčki i italijanski, odlikuju transparentnošću I predvidivošću. Posebna pravila svakog jezika određuju da li su reči u skladu sa odnosom grafema-fonema, a doslednost se odnosi na to da li se manje jedinice reči, kao što su rime,mogu izgovoriti na više od jednog načina.

Pravopis i čitanje

Fluentno čitanje zavisi od uspostavljanja velikog broja pravopisnih predstava za prepoznavanje reči u dugoročnoj memoriji. Dok veštine fonološke obrade imaju sposobnost predikcije čitanja u prvim razredima, veštine pravopisne obrade imaju tendenciju predikcije čitanja u višim razredima. 

Pravopis se procenjuje na konkretnim zadacima, kao što su dikat, slobodni sastav ili kod pretežno receptivnih zadataka, poput leksičkog izbora. Zna se da će na zadacima koji zahtevaju kodiranje klastera slova (npr: kada se jedno pored drugog nalaze pl, šč, tp…), deca sa razvojnim poremećajem čitanja biti manje precizna i znatno sporija. Poznavanje pravopisa smatra se glavnom komponentom tečnog čitanja.

 Poznavanje pravopisa i pravopisna obrada razlikuju se kod osoba sa disleksijom. Disleksija se može ispoljiti bez izražene disortografije, ali disortografija bez disleksije retko. Pisanje dece sa disleksijom je daleko slabije od njihovih vršnjaka i karakteriše se simptomima u vidu obrnutih grafema, neografizama, stapanjem uzastopnih grafema, izostavljanjem i dodavanjem grafema, slogova i reči i nedoslednošću u pisanju. Opšti je stav, da disleksični čitaoci nemaju veliki fond dobro definisanih pravopisnih predstava i detaljnijih asocijacija između govornog i pisanog oblika reči u dugoročnoj memoriji, a to onemogućava brzu i preciznu identifikaciju reči. Kao rezultat toga, kod dece sa disleksijom, identifikacija reči je spor i naporan proces čitanja slovo po slovo, dok čitaoci tipične populacije, uglavnom mogu da procesiraju paralelno slova u rečima. Utvrđeno je da se kod osoba sa disleksijom javljaju i problemi u rešavanju vizuelnih zadataka koji zahtevaju brzu vremensku obradu podataka.

Poslednjih nekoliko godina, istraživanja vezana za čitanje, ciljaju upravo na fluentnost čitanja kao sredstvo za poboljšanje razumevanja. Principi dobre kliničke prakse ukazuju da tečno čitanje pomaže razumevanju pročitanog tako da je poduhvat za trening dece u tečnom čitanju veoma koristan. Znanja o pravopisu doprinose boljim performansama, kako u čitanju, tako i u samom pravopisu. Instrukcije koje se daju deci o tome kako da koordinišu fonološke jedinice, pravopisne i morfološke informacije, mogu da budu od velike koristi.

Etiologija disortografije

Oštećenje mozga u ranom detinjstvu, u predelu girusa angularisa, može biti uzrok disortografije. Nasledna predispozicija, mentalna nedovoljna razvijenost i razvojne smetnje takođe spadaju u uzroke disortografije. Sredinski faktori i dispozicija mogu da pojačaju ili ublaže oblike disortografije u pojedinačnim slučajevima. Primećena je i visoka korelacija dece sa disleksijom i disortografijom s jedne strane i ispoljavanja specifičnih oblika ponašanja, sa druge strane. Osobenosti ponašanja obično se primete tek po polasku u školu.

Klinička slika

Disleksija i disortografija se mogu javiti zbog kašnjenja u razvoju ili kao razvojni poremećaj, što zavisi od vremena nastanka i težine oštećenja mozga. Zato je klinička slika raznovrsna i obimna. Od značaja su i težina oštećenja mozga i lokalizacija poremećaja. Uglavnom se radi o kombinovanim poremećajima kortikalnih i subkortikalnih struktura. U sindromu moždano-organsko-psihičkom preovladavaju povećana razdražljivost, labilnost raspoloženja, afekata, strukture nagona i volje, zamaranje pažnje, usmerenosti i intelektualnog rada. U školskom uzrastu sindrom se ispoljava u blažoj formi kao motorički nemir i disharmonija, sa oscilacijom raspoloženja, brzim zamaranjem, nesposobnošću za brzo i normalno dovođenje u ravnotežu, sklonost ka konfliktima i afekativnom reagovanju. Ovi poremećaji dugo ostaju neprepoznati i kasno dijagnostifikovani, pa se simptomi i posledice prepliću i komplikuju. Nedovoljno poznavanje simptomatologije dovodi do toga da ova deca često bivaju smatrana kao intelektualno ometena. Obično ne postoji stručno posmatranje i evaluacija dece sa disleksijom i disortografijom. Često je otežana diferencijalna dijagnostika u odnosu na mentalnu nedovoljnu razvijenost zbog dužine trajanja disleksije i disortografije na koju nije uticano i nije bila podložna odgovarajućim tretmanima. Deca sa disleksijom pravopis novih reči stiču kroz kontekst učenja. Ako uče nove reči u sklopu pravopisno sličnih reči, tačnost čitanja je mnogo veća u odnosu na brzinu čitanja. Kod dece, tipičnih čitalaca, sticanje pravopisnih znanja nisu pod uticajem učenja. Mešanje i zamena sličnih reči, kod sticanja pravopisnih predstava, može doprineti konstantnoj sporosti čitanja kod dece sa disleksijom.

 

Izvor: Nardus

Tekst priredila: Sanela Raičević, dipl.defektolog logoped

Centar pruža i usluge online savetovanja putem Skype za decu i roditelje iz unutrašnjosti i inostranstva.

Slični postovi