Anksioznost je fundamentalna ljudska emocija koja je priznata i prepoznata preko pet hiljada godina. U upotrebi je u psihijatriji i psihologiji od kraja 19. veka. Termin „anksioznost“ ima svoj koren u latinskim rečima „angere“ (stegnuti) i „anxietas“ (briga, nespokojstvo). Najpribližnije značenje u našem jeziku je osećanje unutrašnje teskobe, strepnje, zebnje, neodređenog straha praćeno unutrašnjom napetošću i psihomotornim nemirom. Anksioznost je neprijatna emocionalna reakcija, koja može da promeni celokupno čovekovo ponašanje i često je prati somatsko ispoljavanje.

Deca obično osećaju uznemirenost povodom različitih stvari u različitim godinama života. Većina tih briga su sastavni deo odrastanja i javljaju se od ranog detinjstva, kao što je, recimo, sepraciona anksioznost koja se javlja oko sedmog, osmog meseca i traje do oko treće godine života. To prepoznajemo kada vidimo kako tada deca postaju oprezna i plačljiva kada se odvajaju od roditelja. Takođe je uobičajno da deca predškolskog uzrasta razvijaju određene strahove koje treba razlikovati od anksioznosti. Uobičajni strahovi u ranom detinjstvu ukljucuju strah od mraka, od visine, od vode, od životinja, insekata, strah od oluje i sl. Ovi strahovi uglavnom prolaze postepeno i sami bez ikakve dodatne intervencije.

Tokom detinjstva postoji puno momenata povodom kojih će deca osećati anksioznost. U takve momente spadaju polazak u školu, predkontrolne siutacije, nove društvene situacije, pojava stida, takođe, može biti okidadč povodom koga se može javiti anksioznost i mnogo toga još.

Anksioznost postaje problem za dete kada ono postane disfunkcionalno u bilo kojoj oblasti svog svakodnevnog života. Disfunkcionalnost možete prepoznati na primeru kod kontrolnih zadataka u školi. Ako vaše dete pokazuje veliku uznemirenost pred kontrolni test i to se ponavlja neki duži period, može se desiti da jednostvno dete počne da izbegava da ide u školu tih dana; ili ako je u pitanju dete koje je stidljivo i povučeno ono će često brinuti o tome šta će drugi pomisliti o njemu i kao disfunkcionalno ponašanje može biti da počne da izbegava situacije u kojima je uključeno više osoba , ili će pak  teže da sklapa prijateljstva i sl.

Prepoznavanje simptoma

Kada se mlađa deca osećaju uznemireno, ona ne mogu uvek da razumeju ili verbalno izraze ono što osećaju. Neki od simptoma koje možda primetite kod vašeg deteta a koji mogu ukazati na anksioznost su: razdražjivost, plačljivost, preterana privrženost, kada ima poteškoće da sa zaspi ili se pak, budi često noću, ili počne da mokri u krevetu i sl. Kod starije dece to može biti nedostatak poverenja da probaju nove stvari, ili kada stičete utisak da vaše dete ne može da se suči sa svakodnevnim izazovima, kada primetite da se teško koncentriše, ili da često odlazi u toalet i mokri, kada izbegava određena mesta ili više osoba, takodje i kod starije dece simptom anksioznosti može biti problemi sa spavanjem i ishranom; zatim, starija deca mogu biti sklona ispadima besa, ili, što je najčešće, starija deca predviđaju negativne događaje što je osnov anksioznosti. Među simptimoma kod starije dece jesu i izbegavanje svakodnevnih aktivnosti, izbegavanje prijatelja, odlazaka u školu, izbegavanje izlaganju na nekim javnim skupovima i sl.

Dugoročna anksioznost utiče na emocioalni razvoj deteta, na njegovo samopouzadnje i samopoštovanje što usporava razvoj i znatno ometa opštu funkcionalnost deteta.

Recenzija:

Šerifović, Š. (2009). Psihopatologija

Vulić-Prtorić, A., (2002), Strahovi u djetinjstvu i adolescenciji

Autor teksta: Mirjana Markovic,  dipl. psiholog