U našem klasifikacionom dijagnostičkom sistemu ne postoje „fonološki poremećaji“  kao izolovana dijagnostička kategorija. Iako četvrta revizija dijagnostičkog i statističkog priručnika Američkog psihijatrijskog udruženja(DSM -4) 2010 godine izdvaja fonološke poremećaje kao zaseban entitet, 2013 godine DSM-5 klasifikacija ih ponovo pridružuje artikulacionim poremećajima.

U dijagnostici se često greši u pogledu dece koja izgovaraju nepravilno samo nekoliko glasova i čiji se poremećaj govora po običaju  svrstava u dijagnostičku kategoriju dislalija. S obzirom da fonološki poremećaji nisu retkost i da se u praksi veoma često poistovećuju sa govornim poremećajima, razdvajanje ovih entiteta bitno je sa stanovišta kako dijagnostike tako i rehabilitacije. Upravo je iz navedenih razloga bitno razumeti razvoj fonološke sposobnosti i prirodu fonoloških poremećaja.

Razvoj fonološke sposobnosti

Fonološka sposobnost je organizovani sistem glasova u jeziku koji omogućava formiranje i razumevanje jezičkog značenja. Omogućava čoveku  da organizuje i manipuliše glasovima s ciljem razvijanja razumljivog govora i preduslov je za razvoj veština čitanja i pisanja. Da bi dete pored sposobnosti pravilnog izgovora glasova ovladalo i sposobnostima čitanja i pisanja neophodan je razvoj svih aspekata fonološke sposobnosti: fonološke svesnosti, fonološke memorije i brzog imenovanja.

Tokom ranog razvoja jezika fonološka sposobnost omogućava detetu da razlikuje glasove jedan od drugog, omogućavajući tako produkciju samo onih glasova koji predstavljaju delove fonološkog sistema jezika okoline u kojoj dete živi.

Dete veoma rano počinje da uočava suptilne razlike u rečima i rimu. Nešto kasnije, oko četvrte godine, razvija se svest o tome da se reč sastoji od slogova. Na uzrastu od pet godina dete spontano ili na zahtev produkuje rime i može da izdvoji prvi glas u rečima. U šestoj godini razvijaja se:

• sposobnost analize i sinteze glasova,
• sposobnost da se od određenih glasova i slogova prave nove reči,
• sposobnost pravilnog i brzog imenovanja brojeva, boja, slova i objekata,
• dopunjavanje glasa/sloga koji nedostaju u reči,
• raščlanjivanje rečenice na reči, reči na slogove i glasove.

Razvoj se odvija postupno i po određenom razvojnom redosledu uz dopuštene varijacije u tempu razvoja.  

Fonološki poremećaji

Fonološki poremećaji predstavljaju poremećaj motorne produkcije ali i jezičke reprezentacijske slike glasova. Obuhvata širi termin od artikulacionog poremećaja.

Većina dece sa fonološkim poremećajima može da izgovori određeni glas, ali nisu sigurna u sliku reči, odnosno nisu sigurna gde treba da koriste taj glas.

Fonološki poremećaji definišu se i kao smetnje u govorno-glasovnoj produkciji koje čine govor teško razumljivim. Poremećaj se odnosi na smetnje u učenju i organizovanju svih glasova potrebnih za razumljiv govor, pravilno pisanje i čitanje reči.

Opšte je prihvaćen stav da fonološki poremećaji utiču na produkciju glasova i/ili  na mentalnu reprenzetaciju glasova u jeziku. Mogu se manifestovati kao smetnja u načinu artikulacije u vidu izostavljanja, zamene ili izmenjenog kvaliteta produkcije glasova. U tom slučaju se ovaj tip fonološkog poremećaja opisuje kao fonetski gde teškoće u produkciji imaju motornu osnovu.  Isto tako može se manifestovati i kao smetnja u vezi sa načinom na koji je informacija o glasovima sačuvana i predstavljena u mentalnom leksikonu ili smetnja u vezi sa načinom na koji se ta informacija priziva iz mentalnog leksikona. Poremećaj ovog tipa naziva se fonemskim gde teškoće u produkciji imaju jezičku odnosno kognitivnu osnovu.  Važno je naglasiti da se ovi tipovi međusobno ne isključuju. Što znači da fonološki poremećaji imaju bitan uticaj kako na artikulaciju glasova  tako i na unutrašnje znanje o sistemu glasova.

Fonološki poremećaji se prepoznaju i po teškoćama u razumevanju i produkciji rime, spajanju i razdvajanju slogova u reči, analizi i sintezi glasova u reči, razdvajanju rečenice na reči, prepoznavanju slova, fonološkom pamćenju i brzom imenovanju.

Međutim, novija istraživanja pokazuju da fonološki poremećaji predstavljaju oštećenje sposobnosti fonološke obrade jezičkih elemenata i procesa razvoja fonoloških veština i da jesu praćeni odstupanjima u artikulaciji glasova. Međutim, smatra se da su odstupanja u artikulaciji pre udružena sa fonološkim poremećajima nego što se smatraju njihovom strukturnom komponentom.

Istraživanja uzroka nastanka fonoloških poremećaja pokazuju da ne postoje jasni dokazi koji potvrđuju vezu između fonoloških poremećaja i specifičnih etioloških faktora (deficita govornih i slušnih mehanizama, kognitivnih deficita ili sredinskih faktora).

Razlikovanje fonoloških poremećaja od poremećaja artikulacije-dislalija

Na osnovu dosada iznesenih definicija zaključuje se da u nekim definicijama još uvek postoji preklapanje termina artikulacijskih i fonoloških poremećaja i zbog toga ih je bitno razgraničiti. Ključna razlika je u tome što se fonološki poremećaji temelje na jezičkom nivou, gde je u osnovi  problem u usvajanju i organizovanju glasova u sistem glasovnih obrazaca usled teškoća kognitivne prirode. Pod pojmom artikulacioni poremećaj podrazumeva se poremećaj motornog izvođenja (produkcije) jednog ili više glasova.

Fonološki poremećaji                                                             

• Kod dece postoji sklonost ka produkciji većeg broja grešaka. Greške su nepredvidive i značajno smanjuju razumljivost govora,
• Greške u govoru nisu stalne, deca iako imaju neke glasove ne upotrebljavaju ih na određenim mestima jer nisu sasvim sigurni gde treba da ih upotrebe,
• Mogu da artikulišu (motorno proizvedu) pojedine glasove ali ih ne izgovaraju u svim pozicijama jer ih, kako se pretpostavlja, ne uočavaju,
• Mogu se uočiti i greške tipa dodavanja glasova i slogova u reči, kao i njihova zamena, sažimanje tj izostavljanje dva susedna glasa ili sloga u reči, nesistematska zamena jednog glasa drugim (ne zamenjuju jedan glas uvek istim glasom) i izostavljanje formiranih tj postojećih i distorzovanih glasova( npr: umesto televizor kažu telizor, umesto gotovi kažu dokovi, umsto pomorandža kažu pomandža, umesto marama kažu maramama…)
• Postoje i druge jezičke smetnje, pa se prepoznaju i po teškoćama u razumevanju i produkciji rime, razdvajanju i spajanju slogova u reči i glasova u reči ( analiza i sinteza), raščlanjivanju rečenice na reči, prepoznavanju slova, prizivanju informacija iz mentalnog leksikona i brzom imenovanju.

Artikulacioni poremećaji

• Deca pogrešno izgovaraju jedan ili nekoliko glasova iz iste grupe npr: S, Z, C, i/ili Č, Ž, Š, Đ, Ć,  DŽ i/ili L, LJ, R
• Deca uvek prave iste greške u govoru, odnosne greške su stalne
• Deca ne mogu da artikulišu (motorno proizvedu) pojedini glas/glasove
• Nemaju smetnje u ostalim aspektima jezika

Kada je potrebno da potražite pomoć logopeda?

• Ukoliko vaše dete govori lošije od vršnjaka, i ukoliko ga često ne razumete ako nemate potporu konteksta,
• Ukoliko vaše dete nepravilno izgovara veći broj glasova,
• Ukoliko skraćuje reči tako što ne izgovara glasove/slogove na početku ili na kraju reči,
• Ukoliko govor vašeg deteta zvuči „neobično“ u odnosu na vršnjake.

Recenzije:

American Psychiatric Association. (2000): Diagnostic and statistical manual of mental disorders (4th ed., text rev.).Washington, DC: Author.

American Psychiatric Association. (2013): Diagnostic and statistical manual of mental disorders (5th ed.). Arlington,VA: American Psychiatric Publishing.

Bernthal, J.E., Bankson, N.W. (2004): Articulation and phonological disorders. Allyn and Bacon. Boston.

Blaži, D., Arapović, D. (2003): Artikulacijski nasuprot  fonološkom poremećaju. Govor XX, 1-2, 27-38.

Golubović, S. (2007). Fonološki poremećaji. Društvo defektologa Srbije, Beograd.

Milošević, N.(2017): Komparativna analiza fonoloških sposobnosti dece sa specifičnim jezičkim poremećajem i dece tipičnog jezičkog razvoja, Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Fakultet za spec. edukaciju i rehabilitaciju

 

Tekst priredila

Sanela Raičević, dipl.defektolog-logoped