Moderno majčinstvo ima cenu mnogo veću nego ranije. Jedan deo prvorotkinja majčinstvo počinje da doživljava kao paradu pogrešnih koraka gde se svakom koraku sudi, ma šta one uradile. Prema istraživanju koje je sproveo Time, više od 70 odsto anketiranih majki reklo je da oseća pritisak da rade stvari na određen način a više od polovine je reklo da oseća značajnu krivicu i/ili stid za zbog načina na koji nešto radi ili ne radi.
Najčešća od svi stvari koje rade ili koje ne rade majke, prvorotkinje, a povodom koje osećaju krivicu i stid je dojenje.
Krivica ili sramota često prate dojenje prvorotkinja. Posle porodjaja, dojenje je prvi začajan korak koje žena čini kao majka i samim tim i momenat koji ženu, prvorotkinju čini ranjivom. Još u porodilištu ona ima određen pritisak od strane medicinskog osoblja da mora da počne da doji, često se dešava da medicinsko osoblje nije edukovano da na adekvatan i empatičan način pomogne prvorotkinji oko dojenja ili prihvatanja nemogućnosti istog što u tako ranjivoj situaciji dovodi do pogrešnog, iracionalnog tumačenje majke da ona to ne zna, da nije sposobna i da ne pruža dovoljno. Nakon porodilišta, žene koje prvi put rađaju se susreću sa drugim majkama koje imaju ili su imale mogućnost dojenja svoje dece gde „savetodavni“ deo o neiscrpnosti majčine moći oko dojenja ne izostaje što ženu, prvorotkinju pokreće da na razne alterntivne načine nalazi rešenja (da pije bozu jer je „dobra za nadolaženje mleka“, da jede u neograničenim količinama crni luk, pije određene čajeve ili kapi i sl.) što može da se završi nekada uspešno, nekada bezuspešno; u slučaju neuspešnosti majke često razviju iracionalni zaključak „nisam sposobna da svoje dete nahranim“ i sl.što ih neminovno uvodi u patnju u obliku osećanje krivice ili stida.
Period posle porođaja je veoma stresan za majku i ona je tada ranjiva. Iako ne može da promeni okolinu, u tom periodu majka, prvortokinja većinu onegativnih okidača doživljava iracionalno što dodatno otežava nejno funkcionisanje.
Mnogo je razloga zasšto neko doji ili ne doji. Što se tiče hormona to ima objašnjenje. Za vreme i posle trudnoće, žene dožive promene hormona poput progesterona i estrogena koji pomažu njihovim telima da stvaraju mleko. Ali te hormonalne promene takođe mogu izmeniti hemiju mozga, u nekim slučajevima povećavajući rizik žena za razvoj depresije, anksioznosti, pa samim tim i krivice kao sekundarne emocije. Ali čak i ako žene ne razviju komplikacije mentalnog zdravlja, te hormonalne fluktuacije utiču na to koliko se intenzivno osećaju žene i reaguju na svoja iskustva u ranom majčinstvu, kao nešto poput neke borbe koje može poprimiti ogromnu važnost. U međuvremenu, izazovi mentalnog zdravlja mogu doprineti smanjenju zaliha mleka, pa se za mnoge nove mame, depresija, anksioznost i dojenje stvore u složenom čvoru a nakon toga usleđuje krivica ili stid.
Što se tiče ostalih razloga zašto žene ne doje ili ne doje isključivo ili onoliko dugo koliko je preporučeno, mogu biti razlozi kao što su problemi sa uvlačenjem, bol, problemi sa nadolaženjem mleka, druge medicinske komplikacije, ili pak potreba da se rano vrate na posao i odluče da to ne urade. Postoje i žene koje smatraju da je fizički, logistički i emocionalno iscrpljujuće da bi se jedno ljudsko biće moglo održati živim samo sa njenim telom.
Sve to znači da postoji ogroman jaz između standarda dojenja kojih se žene drže i onoga što rade. A to ostavlja dovoljno prostora za osećaj krivice i stida koji u trenutku u ženskim životima preplavljuje kada su one, na toliko mnogo načina, njihove najugroženije. Ti osećaji mogu dominirati ženskim iskustvima ranog majčinstva, stavljajući ih na veći rizik od razvoja postporođajnih izazova mentalnog zdravlja.
Izvor:
Autor teksta: Mirjana Marković, psiholog
