Disfazija je specifični jezički poremećaj ( u daljem tekstu SJP) koji se ispoljava u vidu nemogućnosti razvoja govora i jezika gde:

• dete ne govori ili su u govoru prisutne izrazite nepravilnosti (ekspresivni tip)

i nemogućnosti razumevanja jezika gde:

• dete ne razume govor i nije u mogućnosti da ga produkuje (receptivni tip) .

Disfazično dete zaostaje samo u razvoju govora i jezika u odnosu na decu tipičnih sposobnosti.

Preduslovi za dijagnozu SJP su:

• odsustvo neurološkog oštećenja,
• očuvan sluh ,
• normalne intelektulane sposobnosti (neverbalni količnik inteligencije iznad 80),
• odsustvo emocionalnih poremećaja i socijalne deprivacije(redukovanih kontakata sa okolinom).

Deca sa disfazijom imaju kontinuirano odložen ili otežan razvoj govorno jezičkih sposobnosti od najranijeg detinjstva uz odsustvo perioda urednog govorno jezičkog razvoja.

Prevalencija, etiologija i oblici SJP

Izolovano, učestalost samo razvojnih jezičkih poremećaja procenjuje se na bar oko 5-7% od čega 2-3% pretstavljaju ozbiljne disfazije. Poremećaj je češći kod dečaka, nego kod devojčica.

Etiologija SJP nije poznata. Nedovoljna verbalna stimulacija ili opšta serdinska deprivacija mogu da igraju važnu ulogu u njegovom nastajanju. Kao uzrok navodi se odloženo sazrevanje centralnog nervnog sistema koji uzrokuje smetnje u govornoj percepciji i auditivnom procesiranju a koji dalje onemogućavaju razvoj govora i jezika.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (1992), razlikuju se dva tipa specifičnog poremećaja u razvoju jezika: 1. Poremećaj ekspresivnog jezika i 2. Poremećaj receptivnog jezika. Sličnu podelu nalazimo i u Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja (DSM-IV), koji takođe  razlikuje dva tipa poremećaja: 1. poremećaj ekspresivnog jezika i 2. ekspresivno-receptivni poremećaj.

Poremećaj ekspresivnog jezika (govora)

Ukoliko je kod deteta zaostajanje u razvoju produkcije govora izvan granica normalne varijacije za uzrast, a sposobnost razumevanja odgovara mentalnom i kalendarskom uzrastu ili je nešto ispod uzrasnog nivoa govorimo o poremećaju ekspresivnog jezika. Manifestuje se:

• odsustvom sposobnosti produkcije reči ili njihovom zamenom do druge godine,
• odsustvom sposobnosti formiranja rečenica od dve reči do treće godine,
• razvoj rečnika je ograničen, a u govoru uglavnom koriste mali broj opštih reči,
• sposobnost govora je veoma ograničena, narušena je i tečnost govora,
• rečenice su uprošćene, uz izostavljanje ili pogrešnu upotrebu predloga, zamenica, članova, padeža i vremena,
• deca imaju poteškoće prilikom prepričavanja događaja( ne mogu da odrede šta ide pre a šta posle),
• izgovor glasova je takođe veoma nepravilan.

Razvoj neverbalne komunikacije se odvija nesmetano. Deca mašu, šalju poljupce, osmehuju se osobama koje prepoznaju… Takođe je njihova imaginativna tzv. “kaobajagi” igra očuvana. Deca imaju potrebu da komuniciraju sa drugima i žele interakciju, a nedostatak govora kompenzuju gestovima. Kod dece školskog uzrasta, mogu da se ispolje teškoće u odnosima sa vršnjacima, emocionalni poremećaji, problemi ponašanja i/ili hiperaktivnost, kao i deficit pažnje.

Da bi se dijagnostikovao poremećaj ekspresivnog govora mora biti uočljiv od najranijeg detinjstva, bez jasnih dužih faza normalne upotrebe jezika. Međutim, u nekim slučajevima zastoj u razvoju govora može da se ispolji i posle pojave nekoliko reči. Odsustvo oštećenja normalnih obrazaca usvajanja govora kod deteta koje je kasno progovorilo predstavlja dobar prognostički znak u smislu očekivanja da će ono do polaska u školu dostići nivo jezičkih sposobnosti svojih vršnjaka tipičnog razvoja.

Poremećaj receptivnog jezika (govora)

Kod dece sa poremećajem recetivnog jezika sposobnost razumevanja verbalnih poruka je ispod očekivanog nivoa za mentalni i kalendarski uzrast. Međutim,  kod većine dece postoji i oštećenje jezičke produkcije, uz nepravilnosti u produkciji glasova. Suspektni znaci poremećaja receptivnog govora vidljivi su još na ranom uzrastu:

• dete se ne odaziva na svoje ime do prvog rođendana,
• na uzrastu od 18 meseci  ima poteškoće da identifikuje predmete iz okruženja, dok na uzrastu od dve godine ima poteškoće u izvršavanju jednostavnih verbalnih naloga; kako razvoj napreduje poteškoće su sve izraženije,
• na kasnijem uzrastu uočava se nesposobnost razumevanja  pitanja koja se postavljaju detetu, prepoznavanja boje glasa, razumevanja gestova, izraza lica.

Receptivni oblik specifičnog jezičkog poremećaja često prate socio-emocionalni poremećaji i poremećaji ponašanja. Deca su često hiperaktivna(“ne drži ih mesto”), pažnja im je rasuta. Teško se fokusiraju na neku aktivnost, sve im odvlači pažnju. Neka deca mogu da budu anksiozna, osetljiva ili pak preterano stidljiva. Moguća je pojava izolovanosti od vršjaka. Deca sa najtežim stepenom oštećenja receptivnog govora mogu da kasne u socijalnom razvoju, da ponavljaju reči ili rečenice koje ne razumeju i da ispoljavaju nešto oskudnija interesovanja.

Zbog prožimanja simptoma veoma je bitno razlikovati poremećaje iz autističnog spektra od specifičnog receptivog poremećaja jezika(razumevanja). Ključna razlika je u tome što deca sa poremećajem receptivnog jezika (razumevanja) obično imaju normalan socijalni reciprocitet (uzajamnost u delovanju) i imaginativnu tj “kaobajagi”igru, skoro normalnu upotrebu gestova ili samo blago oštećenje neverbalne komunikacije. Njihovi socijalni kontakti su adekvatni, odsustvo govora kompenzuju gestovima, nemaju stereotipne obrasce ponašanja, interesovanja su im raznovrsna, nemaju neobična ponašanja kao “lepršanje” rukama, pucketanje prstima…igra im je funkcionalna.

Kod dece sa autizmom se mogu uočiti:

• oštećenje socijalnog reciprociteta(delovanja sa drugim ljudima),
• odsustvo govora ne pokušavaju da komepnzuju upotrebom gesta ili mimike,
• upotreba jezika je stereotipna i repetitivna,
• imaju ograničene, repetitivne i stereotipne obrasce ponašanja, interesovanja i aktivnosti.

Recenzije:

Golubović, S. (2006). Razvojni i jezički poremećaji. Beograd: Društvo defektologa Srbije.

Kostić, Đ & Vladisavljević, S. (1995). Govor i jezik deteta u razvoju (Language and speech in child development). Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd.

Milošević, N., Vuković, M. (2011). Leksičko-semantičke sposobnosti dece sa specifičnim jezičkim poremećajem i nespecifičnim promenama elektroencefalografskih aktivnosti. Specijalna edukacija i rehabilitacija, 10 (3), 435-443.

Vladisavljević, S. (1987). Afazije i razvojne disfazije., Logopedija III, Beograd: Naučna knjiga.

Vuković, I., & Vuković, M. (2009). Artikulaciono-fonološki deficiti kod dece sa razvojnom disfazijom. Beogradska defektološka škola, 2, 49-56.

Vuković, M. (2015). Diferencijalne karakteristike jezičkih poremećaja kod dece. Govorno-jezički poremećaji razvojnog doba: II Kongres logopeda Srbije. Međunarodni skup održan 15-17.maja 2015.godine. Zbornik radova Ur. Neda Milošević. Beograd: Udruženje logopeda Srbije,str. 159-173.

Autor teksta: Sanela Raičević – Dipl.defektolog-logoped